| |
| |
Кулин бан |
|
| |
(1180.-1204.) |
|
| |
|
|
| |
Након смрти моћног византијског цара Манојла Комнина (+ 24 септембра 1180. године.) јавља се и прва поуздана вијест о бану Кулину. Те године упутио му је писмо Теобалд, папски легат и подђакон римске цркве, жалећи што није могао доћи да га лично види и да му преда писмо папино, него то чини посредно и молећи га, у истом писму, да му пошаље двојицу слуга и коже од куна, (pro reurentia beati Petri apostoli et domini pape et pro salute anime vestre). Писмо је адресирано на »Culin magno bano Bosnie«, иако се он сам зове само »бан босански и бан Кулин«. Из самог текста писма не слиједи али је врло вјероватно, да је Кулин и од раније био бан и да титуле које му се у писму дају (nobilis et potens vir) нису само ствар традиционалне учтивости. |
|
| |
|
|
| |
Смрт цара Манојла донијела је осјетно олакшање свим његовим противницима. Наследник његов Алексије Комнин био је још малољетан па су на византијском двору одмах почеле сплетке и борбе ко ће постати регент и у метежу, који који такве интриге повлаче за собом, заборављени су многи важни државни интереси. |
|
| |
|
|
| |
Послије више од годину дана сплеткарења на власт долази царев рођак Андроник Комнен, пустолов и бескрупулозан човјек који није ни изблиза показао државничку моћ коју је имао његов претходник. |
|
| |
|
|
| |
Чим су сусједне државе осјетиле да је престао притисак јаке Манојлове личности и кад су видјеле растројство у Цариграду предузеле су све мјере да са себе скину византијски јарам и да искористе невоље царства за своје јачање. По самој природи ствари нађоше се у заједници стари непријатељи Византије: Срби, Мађари и Нормани. Одмах у зиму 1180-1181 заузели су Мађари сјеверну Далмацију, а мало касније и Срем. У савезу са Немањом, а помаган и од Кулина, који је постао вазал Угарске по ослобођењу Далмације, мађарски краљ почиње 1182-1183 велику офанзиву против Византије и то у моравској долини. Завађене византијске војводе не дадоше довољног отпора и тако савезничка војска у свом походу стиже све до Софије. У том ратовању највише је ојачао Немања, који у овим приликама освоји и трајно задржа читаву Зету, и јужну Далмацију. Последњи зетски владар, кнез Михаило, ојачао је своје позиције послије пад Немањиног оца Десе и држао је поред Зете још и требињску област. Колико је трајала борба између њега и Немање није познато; тек 20. августа 1189. године јавља се Михаилова удовица Десислава, у пратњи барског надбискупа Гргура и неких дворских људи као избјеглица у Дубровнику гдје је предала дубровачкој општини двије лађе. |
|
| |
|
|
| |
Ратних сукоба тада, није остао поштеђен ни Дубровник, који се с успјехом одбранио свим покушајима Немањине браће да га освоје. Јаки градски бедеми штитили су малу републику од освајања с копна, док за удар с мора Немања није имао довољно флоте. По каснијим дубровачким хроникама непријатељства су почела 1184. године и то од стране оба Немањина брата, Страцимира и Мирослава. Неуспјешни покушаји у да освоје град, можда уплашени од норманске помоћи Дубровнику, која се примицала, Мирослав 7. јула 1185. године напушта опсаду и ускоро, заједно са оба брата, склапа мир. Миром је предвиђено да се стара непријатељства забораве а Дубровчани добијају слободну трговину по рашкој држави, право испаше на Немањином подручју и искориштавање шуме. Исто тако је Хумљанима дат слободан промет у Дубровнику. |
|
| |
|
|
| |
Уговор што га је склопила Дубровачка Република с Немањом и његовом браћом био је од великог моралног утицаја у словенским странама, те му је одјек несумњиво и Кулинов уговор склопљен 29. августа 1189. године. |
|
| |
|
|
| |
Поменутим уговором, Кулин се обавезао дубровачком кнезу Крвашу и свим грађанима Републике, да ће им бити прави пријатељ »од сада и до вјека«, да слободно пушта дубровачке трговце »по мојему владаниу«, без данака и да ће им у свему ићи на руку. Заклео се при том на » свето еванђеље«. Сама чињеница да је овај уговор- повеља, писана српским језиком и ћириличним писмом и помињањем да је писана на дан »Усјековања глави светог Јована Крститеља« довољно говори о вјерским убјеђењима и припадности бана Кулина, оповргавајући нападе римске курије, која га је тешко оптуживала да је богумил и богумилски помагач. |
|
| |
|
|
| |
Из наведеног се види да је Кулин бан за вријеме своје владавине имао веома мало ратних сукоба, дакле само када је 1183. године са Мађарима и Немањом потискивао Византинце из Србије. Остало вријеме провео је на миру уређујући државу. Његову спретност показује начин на којим се без тежих криза, самим преговорима и и изјавама ослободио папинских оптужби за кривовјерство. |
|
| |
|
|
| |
Вјерско питање у Босни увјек је било од посебног значаја; кроз сву историју па до данас, вјерске прилике дају обиљежје цјелокупном животу Босне и Херцеговине. У средњем вијеку, кад је вјера била једна од главних покретачких сила или главни плашт, којим су прекриване друге, већином нехришћанске намјере и покрети, тај печат на јавном животу Босне био је и јачи него данас. Иако су се тим питањем бавили многи научници, многе његове стране ипак нису довољно освјетљене, и то углавном зато, што се рјешењу тог питања често приступало с предубјеђењима и што је при његовом рјешавању поступано једнострано. Наиме, већина писаца који су се бавили тим питањем, били су историчари и теолози, и они су водили рачуна само о писаним изворима тога доба, а никако или врло мало о археолошким и етнолошким чињеницама које су у вези или иначе могу доприњети рјешењу тог питања. Тако се десило, да су се о вјерским приликама у Босни створила супротна гледишта која се међусобно искључују. |
|
| |
|
|
| |
Не упуштајући се сада у детаљнију дискусију о том питању, јер то треба да буде предмет ширег расправљања, ограничимо се само на на изношење кратке историје вјерске организације у средњовјековној Босни, истичући оне моменте који су од значаја за етничку историју Кулина бана и оптужби римске курије на његов рачун. |
|
| |
|
|
| |
Обично се узима да је »босанска црква« која је настала у 12 вијеку, у борби против Мађарске и католичанства била јеретичка, богомилска, патаренска, манихејска и сл., док су чланови »босанске цркве« себе називали само, и никако другачије, него »крстјанима« |
|
| |
|
|
| |
Прве вијести о тој «јереси« су с краја 12. вијека. Вукан, зетски владар и претедент на српски пријесто, да би се додворио папи, уз којега је пристао, јавља папи Инокентију III 1199. године како се у Босни силно шири »јерес«, уз коју су пристали бан Кулин, сестра му (удовица хумског кнеза Мирослава, Немањиног брата), многи рођаци Кулинови и више од 10.000 хришћана. Годину дана касније, 1200. године, сплитски надбискуп извјестио је истога папу о досељавању »патарена« из Сплита и Трогира у Босну. Вуканова достава и извјештај сплитског надбискупа потакли су папу да напише писмо угарском краљу Емерику, да позове бана Кулина да учини крај штићењу јеретика. Пошто је бан Кулин угарском краљу одговорио да је »јеретике« сматрао правим католицима (»eos non hereticos sed catholicos esse credebat«), папа Инокентије III наредио је сплитском надбискупу Бернарду и свом капелану Ивану да оду у Босну и сазнају истину. Упутства што су их добили ти први инквизитори, који су послани у Босну, била су иста као и упутства за инквизиторе у Француској и Италији, а и истрага је проведена без сумње као и на западу. Папински легат Иван де Казамарис заиста је дошао у Босну али не са Бернардом него са дубровачким архиђаконом Марином. Не зна се шта су управо радили у Босни али 8. априла 1203. године одржали су они у мјесту «Bolino poili apud Bosnam inxta flumen«, (неки историчари сматрају да је то Билино поље код Зенице, мада није утврђена историјска тачност тог става јер у средњој Босни има више мјеста са сличним именима) збор на ком су били бан Кулин и многи »патаренски« поглавари. На том Сабору, Кулин се заједно са осталима одрекао шизме и примио католичку вјеру, и о томе је написана писмена изјава у којој је изнијето све на шта се потписници обавезују. Кулин и његови људи мора да су тада били у великој невољи, када су на крају те изјаве унапријед обавезали да ће живјети по одредбама римске цркве јамчећи за то свим својим посједима и стварима. Ако имамо у виду велику политичку опасност, која је тада пријетила Босни од Угарске, онда ова изјава, којом се Кулин спасао од те биједе, представља примјер Кулинове државничке вјештине, а у вјерском погледу имаће исту вриједност као и сличне изјаве што се и сада дају при прелазу из једне странке у другу. Важно је још и то, што је исти папин изасланик у свом извјештају о раду у Босни, истакао како је у Босни само једна епископија. А пошто је баш тада епископија била упражњена, мишљења је да би на њу, по могућности, требало поставити неког Латина и основати три до четри нове епископије. |
|
| |
|
|
| |
Ово је управо почетак огорчене и дуготрајне борбе између католичке и »босанске цркве«, борбе која је имала чисто политичке циљеве а вођена на вјерској основи. Од тог тренутка па све до пада под Босне под турску власт 1463. године и даље, у Босни постоје упоредо »босанска« и католичка црква. |
|
| |
|
|
| |
Од почетка 13. вијека католичка црква настојала је свим силама да постане државном вјером у Босни, али јој то није полазило за руком ни онда кад су на босанском пријестољу сједили владари католици. |
|
| |
|
|
| |
Колико су бан Кулин и његове велможе жељели и вољели католицизам, поред наведене чињенице говори и та, да, од потписивања поменуте изјаве па до 1221. године, дакле 17 година послије Кулинове смрти, »патарени« толико намножили да је папа Хонорије III дао 3. децембра 1221. године свом капелану Аконцију неограничено пуномоћје и наредио да позове угарског краља Андрију II, свештенство и народ у крсташки рат против босанских »патарена« и оних што их примају и бране. Због рђавих унутрашњих политичких прилика у угарско-хрватској држави, од тог крсташког рата није било ништа. |
|
| |
|
|
| |
До поменутог првог интересовања римског пријестоља за Босну поред наведених разлога долази и због досељавања у тада чисто српски елеменат са источно православном црквом, рудара Саса и Романа, дубровачких трговаца и трговачких колонија при којима се почињу оснивати најприје доминикански а потом и фрањевачки самостани. |
|
| |
|
|
| |
До тада, само у западном и југозападном дијелу Босне (ливањски, дувањски и бихаћки крај) имала је римска западна црква одређеног утицаја преко сплитских надбискупа, али је чак и у тим римским црквама одржан источни обред и старословенски језик. Из писма папе Александра II од 18. марта 1067. године може се видјети да до тада није било разлике између источнога и западног богослужења и да је римска црква источни обред до тада признавала водећи рачуна о односима Босне према Цариграду. Источни је обред у цркви одржан и по Далмацији јер још 1198. године задарска црква не познаје другог начина богослужења осим грчког, али под влашћу папином. |
|
| |
|
|
| |
Мудро управљање државе бана Кулина узбурканим морима ондашње спољне политике ни у чему не заостаје за унутрашним уређењем и животом у Босни. Од тада па све до овог нашег савременог доба остала је народна пословица која каже: Од Кулина бана и добријех дана. |
|
| |
|
|
| |
На жалост, остала је и последица кривих наука и кривих учитеља који су учили, почев од аустро-угарске анексије и Бењамина Калаја »некрунисаног краља Босне« тадашњег аустроугарског министра финансија и цивилног управитеља Босне, идејног творца и застпника тезе о »богомилству«, »босанској цркви«, бошњацима и босанству па до савремених интелектуалних кругова актуелних од грађанског рата 1992 који ове тезе усвајају као својe. |
|
| |
|
|
| |
Познат је историјски став римске цркве према »богумилству« и »босанској цркви« и њихова тврдња да »богумили и босанска црква« одбацују учење о Христовој божанској и људској природи, учење о Пресветој Богородици, одбацивање знамења крста, одбацивање поштовања светитеља, одбацивање самог Христовог васкрсења, а непобитна историјска документа и писани споменици јасно говоре да се босански владари кроз сву историју па до пада средњовјековне босанске државе под османлијску власт, у својим повељама писаним српским језиком и ћириличним писмом, позивају на крст часни, своје крсно име или крсну славу (знамо да крсну славу имају само Срби православне вјере) доказујући сву нетачност или чак и кривотворење историјских факата везаних за ставове о »богумилству« и »босанској цркви«. |
|
| |
|
|
| |
Сав школски систем од 1945. године, директно или индиректно заступа Калајеву тезу о постојању »босанске нације«, »богумилске вјере«, бошњачког идентитета или хрватско-католичког идентитета Кулина бана и свих послије њега у Босни дајући им тиме сасвим нови смисао, пренебрегавајући чињенице записане у историјским документима и архивама и чији смо најмањи дио покушали овдје изнијети како би смо доказали ко је био Кулин бан, како се историја сурово понавља и зашто »Босна шаптом паде«. |
|
| |
|
|
| |
Саставио: Младен Стјепановић |
|
| |
|
|
|
|
|
