*Почетак сам навео зато што се у њему изричито каже да je ту цркву сазидао бан Кулин, а свршетак зато, што из њега сазнајемо да се je Куликова жена звала Војислава. Овде ћу споменути, да су особна имена тога времена и у Босни и у Србији чисто народна, без утицаја римске и грчке цркве. Тако у самом овом Кулиновом натпису долази ова народна имена: Кулин, Војислава, Десивој, Криле, Радохња, Вит (од Витомир), Раде и Миогост. Да je и Кулин народно име, иако необично, на то нас упућује помен тога имена међу многобројним народним именима у повељи краља Стевана Првовенчаног,(11) којом дарива манастир Жичу, и у повељи краља Милутина, којом поклања многа села и земљишта манастиру Хиландару.(12) Дакле то je чисто народно име, а не надимак, како су се неки домишљали. Испод главнога натписа има шест кругова, у којима су уклесана чегири крста. За нас су од нарочитог значаја уписане речи на другом и на трећем крсту. На другом крсту пише: „писахъ азъ лисахъ Десивои криже за бана". То значи да je те крстове исклесао Десивој и да их назива,, крижевима". На трећем крсту пише: „ Криле жупанъ, Се писа Радохна кръстианинъ". Из ових задњих речи видимо да су око подизања те Кулинове цркве и њенога украшавања радила и свештена лица,, босанске цркве'. То нам сведочи овај Радохна кръстианинъ. Из каснијих повеља банова и краљева босанских у којима се изричито спомиње „црква босанска" и њени верски представници, видимо да су крстјани свештена лица и то монаси или калуђери. Носе народни назив крстјани место грчких и латинских назива. Народне називе носе и остала свештена лица осим епископа. Он као поглавар „цркве босанске" назива се званично епископом, а народ га зове дедом. (Види посебан део у овој књизи под насловом: „Народни називи свештених чинова у „цркви босанској."). Из ова два оригинална споменика, из повеље и из натписа, са цркве, што нам остадоше иза бана Кулина, да се у главном реконструисати верско стање у Босни у то доба. Хиршћанска je вера већ давно пре тога времена била у Босни утврђена, јер се ето за њу брине и њен владар, подужући цркву, и њени верски представници, који при томе суделују. Како је Босна у то доба самостална држава, то она има и своју самосталну цркву. Та je црква за разлику од осталих словенских цркава на Балкану, бугарске и српске, названа босанском. Иако је њена унутрашња организација била још много раније проведена, вероватно je да je она проглашена самосталном „Црквом босанском” тек за бана Кулина, када се Босна подигла на своје властите ноге као самостална држава. Ми смо раније видели да je Босна до 732. год. била у сфери римске цркве, а од тога времена била je под управом и утицајем грчке цркве у Цариграду, док није за време цара Самуила пала под охридски патријархат. Када је византијски цар Василије I (877-886) око 879. покрстио и оне Србе и Хрвате, који нису били крштени у првом периоду (624-731) онда су бесумње и последњи Босанци примили хришћанство, ако их је још било некрштених. У то доба пада и рад свете браће, словенских апостола, Ћирилаи Методија. Њиховим радом и радом њихових ученика коначно je и дефинитивно утврђено хришћанство код Јужних Словена. Томе је највише допринела срећна мисао да се словенски језик уведе у цркву уместо дотадањега грчкога и латинскога. Рад у томе правцу помагали су из политичких разлога и византијски цареви, а то су поготово чинили и бугарски владари, нарочито Симеон Велики, a касније и цар Самуило, под кога je спадала и Босна. Рекли смо напред како је словенска Самуилова држава заузимала готово све бугарске и српске земље, и како je цар
Самуило за ту своју државу основао и самосталну словенску цркву, са седиштем патријарха у Охриду. Та велика словенска држава трајала je нажалост само неких 40 година (976-1018), па ју је освојио византијски цар Василије II (976-1025), али je црквена организација те државе трајала и даље, само што je 1019. деградована од патријаршије на архиепископију. У то доба постојале су још две архиепископије за српске и хрватске земље, архиепископија у Драчу и архиепископиja у Сплиту. Охридска и драчка признавале су врховну власт цариградског патријарха, а сплитска je спадала под римског папу.(13) По свему се чини да je Босна остала под охридском архиепископијом све до 1067.године. Како знамо хришћанска се је црква ради неспоразума између Византа и Рима дефинитивно раздвојила 1054. год. на Источну и Западну цркву, или, како ми то данас кажемо, на православну и римокатоличку. Срби у Зети дигли су устанак против Византије око 1040. г. па им je успело да се и ослободе под вођством кнеза Војислава. После смрти (око 1051.Г.) овога кнеза дошао je на престо ослобођених Срба његов енергични син Михаиле. Овај је своју државу проширио на Рашку и на Босну, па је почео мислити и о томе да за своју државу добије и самосталну цркву и краљевску круну. Како су се у то доба такмичили између себе Рим и Цариград, а Михаиле je знао да краљевску круну може добити само из Рима, то се je он приклонио Риму и почео преговарати с папом да добије круну и самосталну архиепископију. Од Цариграда се није могао надати ничему већ и стога, што је његова држава настала устанком и борбом противу Византије. Стога су његови преговори са папом Александром II завршени 1067. године, када je папа потписао одлуку којом се оснива дукљанско-барска архиепископија са седиштем у Бару, под коју су спадале све покрајине и епископије тадање Михаилове државе.(14) Дукљанско-барска архиепископија добила је ове цркве и епископије: Дукљу, Бар, Котор, Балеш, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, Србију, Босну, Травунију.(15) Тиме je Михаиле постао потпун господар у својој држави и није више зависио о архиепископу у Охриду и Драчу, а евентуално ни о ономе у Сплиту.(16) А папска је Курија добија натраг велики део Илирика, који je био одузет 732. г. и поново се утврдила на Балканском полуострву. Касније je папа Гргур VII послао Михаилу и знаке кральевске власти. Ову архиепископију потврдио je 8. јануара 1089. и папа Климент III за време владе краља Бодина, сина Михаилова. И папа Климент III у томе акту спомиње исте епископије као и папа Александар II, само место Балеша стоји Улцињ. И ту се спомиње Босна. Дакле за време зетских владара када је 1067. г. основана дукљанско-барска архиепископија, Босна je спадала под ту архиепископију у Бару све до смрти Бодинове. После смрти Бодинове 1101. г. настали су нереди и династичке борбе у српској држави, па су се од Зете одвојиле и Рашка и Босна. Рашка je водила борбу и са Зетом и са Византијом, а Босна са Мађарима. Мађари су око 1137. год. освојили један део Босне око реке Раме, па од тада њихови краљеви носе у својој титули и "гех Ramae", иако су тај крај касније изгубили. Али се Босна од свих својих непријатеља већ тада ослободила и почела живети самосталним животом. Она се у то доба и у црквеном погледу одвојила од дукљанско-барске архиепископије и основала своју посебну словенску „Цркву босанску", чија се самосталност нарочито очитовала за време гласовитог и одличног бана Кулина. Већ из онога натписа са његове цркве, где се спомиње Радохна крстјанин, видимо да je то она самостална Црква босанска, у којој кроз цео средњи век крстјани играју врло важну улогу. Одвајање Босне у посебну самосталну епископију или Цркву босанску није никада признато ни од званичне српске цркве ни од римске курије. Званична српска црква била је према тој Цркви босанској сасвим равнодушна, барем у почетку, а касније jy je и помагала, као што ћемо видети, против римокатоличке пропаганде. А први владари српски и босански живели су између себе у пријатељству и родбинским везама. Споменуо сам како Јован Рајић пише да је Немањина жена Ана била ћерка босанскога бана Борића. Иако се то не да проверити, ипак je карактеристично, да je то Рајић нашао негде забележено. Али се позитивно зна да je сестра бана Кулина била удата за Немањина  брата Мирослава, кнеза хумскога, a Јелисавета ћерка краља Драгутина за босанског бана Степана Котромана, из кога се брака родио бан Степан Котроманић, стриц гласовитог бана и првога босанског краља Твртка. Међутим римска курија сматрала је Босну и надаље својим црквеним подручјем, па jy je папа Урбан III 1187. год. уступио дубровачкој архиепископији, (17) ради чега je настало трвење између сплитске и дубровачке архиепископије, јер је још пре оснивања барске архиепископије по некоме ранијем папском декрету Босна припадала сплитској архиепископији. Сад када се Босна издвојила у самосталну државу и основала и своју Цркву босанску, узбунила се папска курија, нарочито после денунције кнеза Вукана, када се на папској столици налазио енергични папа Иноћентије III. Од његова времена започиње инквизиторски рад у свима земљама које нису признавале папске власти.Тако се по његову наређењу појавише инквизитори и у Босни. Кад је Немања 1198. год. оставио Србију и по позиву сина Саве отишао из Студенице у Свету Гору, Вукан је одмах почео смишљати како би се, као законити престолонаследник, дочепао власти и у Рашкој. Стога му је прва брига била да дође у везу са папом Иноћентијем Ш,за кога је пронашао да су и у родбинским везама, по својој жени. Већ током 1198. г. писао је папи и тражио легате да му уреде неке верске ствари у његовој држави. Из папиног одговора од 8. јануара 1199. г. види се да je он у своме писму изјављивао папи своју оданост, „јер сматра римску цркву за матер, коју после Бога изнад свега љуби и поштује".(18) Папа му je, по жељи, послао легате, али им је наредио да оду и у Стеванову државу и да и Стевану однесу исто такво писмо. (19) Стеван je одговорио папи и обећао, „да ће увек остати веран римској цркви, и да ће ускоро и он послати своје посланике папској курији".(20) Папски легати остали су у Зети и Рашкој пуну годину дана. У септембру 1199. писао je Вукан папи Иноћентију III и известно га о раду папских легата у његовој држави, чијем се доласку много обрадовао. „На крају свога писма Вукан додаје нешто, што баца ружну сенку на њега и његов карактер. Он наиме денунцира своју рођену стрину, удовицу кнеза Хумског Мирослава, и њеног брата, босанског бана Кулина",(21) па каже: "Demum vero paternitatem vestram nolumus latere, quia heresis non modica in terra regis Ungarie, videlicet in Bossina Pullulare videtur, in tantum quod peccatis exigentibus ipse Ban Culinus cum uxore sua et cum sorore sua, que fuit defuncti Mirosclavi che (1) mensis (uxor) et cum pluribus consanguineis suis seductus plus quam decem millia Christianorum in eandem heresim introduxit".(22) („Најпосле пак нећу тајити вашем очинству, што се чини да у земљи краља Угарске, т.ј. у Босни клија не мала јерес, утолико што je сам бан Кулин, заведен испитивањем погрешака, са женом својом и сестром својом, која je била жена покојног Мирослава хумског, и са многим рођацима својим, увео у исту јерес више од 10.000 хришћана".) Даље у истом писму говори, да их je угарски краль натерао да оду папи Иноћентију, да их испита, па да су се отуда вратили са фалсификованим писмом и приповедају около, да им je папа одобрио њихову веру. Стога Вукан моли папу да нареди угарском краљу да их потера из свога краљевства. Зашто je Вукан написао ову денунцију папи против бана Кулина и зашто Босну назива земљом краља угарскога? Вукан je био владар у Зети, па је настојао да помоћу папе и угарскога краља уклони са престола у Рашкој свога млађег брата Стевана, што му je мало доцније и пошло за руком. Затим је као владар Зете замишљао да на тај начин обнови Бодинову краљевину, којој је, некада, осим Рашке припадала и Босна. А како je он у то доба био искрени присташа Рима и римокатоличке вере, а велики противник Византије, због чије je политике и изгубио престо у Рашкој, то је желео да све српске земље уједини и у верском погледу, па да све потпадну под римокатоличку архиепископију у Бару, учији je састав спадала и Босна за време краља Бодина. Српске земље биле су у то доба на прекретници између источне и Западне цркве, и како су раније биле више под утицајем Византије и источне цркве, нарочито после појаве и процвата словенске црквене литературе, - то је превладао утицај источне цркве и српске су се земље коначно окренуле према истоку. Ту је нарочиту улогу играо народни словенски језик у цркви, на који су преким оком гледали и Грци и Латини, нарочито ови последњи, који нису трпели у цркви никаквог другог језика осим латинскога. Све je то допринело, да се je и Босна, када је постала самостална држава, коначно определила за источну цркву, па je у томе смислу провела и своју самосталну верску организацију под именом Цркве босанске. Знамо већ од раније, да су неточна и западна црква, откако су се растале 1054. г., сматрале једна другу јеретичком. И када je једна о другој говорила није бирала израза. У томе се нарочито истицала западна црква, када год би помињала своју сестру, источну цркву. Тако се има разумети и оно место у Вуканову писму, где каже како у Босни цвета не малајерес, којој је одан и бан Кулин са својом родбином и рођацима. А каква je το „jepec" била, то смо већ видели из Куликове повеље и из натписа са његове цркве. Поводом овога Вуканова писма папа Иноћентије III писао је угарскоме краљу Емерику, нека опомене бана Кулина, да се одврати од јереси, а ако неће, нека са војском провали у Босну, па је запоседне и из ње протера и бана и оне који неће да се одрекну јереси. На Емерикову опомену Кулин је одговорио да то по његовом мишљењу ниje jepec, него права хришћанска вера, и да ће стога послати у Рим неке своје људе да се пред папом оправдају. И доиста он je то и учинио, замоливши папу нарочитим писмом, да пошаље у Босну своје способне и поуздане људе, да с њима заједно уреде црквене односе. Да je Кулин исповедао или хтео увести у Босну неку богомилску jepec, он се не би ни усуђивао нити би хтео писати папи и позивати његове изасланике да дођу убосну, па да се сами увере о правој хришћанској вери. На Куликов позив папа јесвојом одлуком од 21. септембра 1202. год. именовао сплитског надбискупа Бернарда и свога дворског капелана Joana de Casamaris, да оду у Босну и да тамо испитају верске прилике. Следеће године у априлу видимо овога папиног капелана у Босни са дубровачким архиђаконом Марином. Надбискуп Бернард није долазио. Ова двојица отишла су бану Кулину и састали се с њим и са првацима Цркве босанске у месту Бијелом Пољу крај реке Босне (apucl Bosnam iuxta flumen loco, qui vocatur Bolino Poili).(23) Ту су прваци Цркве босанске, 8. априла 1203. г., дали писмену изјаву папином изасланику, „да ћемо се придржавати наредаба и заповеди свете римске цркве, и у животу и понашању својем, и да ћемо joj бити послушни и живети по њезиним прописима, јамчећи за себе и за све, који су од наше заједнице, са својим поседом и целим иметком, ако би  икада убудуће били присталице јеретичке заблуде. Најпре се одричемо шизме (abrenuntiamus scismati), којом смо озлоглашени и признајемо римску цркву за своју мајку и главу цело га црквенога јединства".(24) Даље се у тој изјави набрајају извесне појединости шта ће радити у својим манастирима - fratrum conventus, - како ће се исповедати, постити, светковати празнике итд. и обећавају да ће се у будуће звати браћа (fratres), а не крстјани. На крају веле: „А ако би римска црква желела још нешто додати или одузети, то смо готови примите и одржавати". Наводећи целу изјаву у бугарском преводу у својој студији: Беседата на презвитер Козма против богомилите, бугарски научењак П. Благојев, доноси о њој овај суд: „По овој Бјепољској изјави виде се, да je Црква босанска у то време имала своје манастире, монахе и монахиње и монашке старешине, како то, према изворима, јеретици богомили нису имали. Исто тако из ње се види, да су уз манастире биле цркве које нису могле бити без олтара и крстова, и свештеника који су служили, причешћивали, исповедали и делили епитимију. Али се види и то да се све није слагало са обредима у католичкој цркви, па су за то прваци босанских монаха у име своје и свих осталих монаха обећали, да ће убудуће при испуњавању религиозних обреда тачно придржавати наредаба и заповеди римске цркве. Из тога факта што су се босански монаси звали крстјанима и што су обећали, да неће код себе примати никаква манихеја ни другога јеретика и да неће носити косе и шареног одела, не може се закльучити да су то били јеретици, како мисли Рачки.