Постоји неколико типова гајди на Балкану: јужноморавско - македонски тип (свира се од околине Ниша, па све до југа Македоније), сврљишки тип (имају гајдарку са дуплом цеви), ерске гајде и војвођанске гајде (имају двоцевну свиралу).

Гајде се састоје од неколико делова: Гајдарка (део који даје звук, има рупе, најчешће шест, по којима свирач свира), бордун (велика дугачка цев која даје бас тон), мешина (прикупља претходно удуван ваздух; прави се од јагњеће коже), писак (налази се на споју мешине и гајдарке; вибрацијом његовог језичка добија се звук).

Зурла је дувачки инструмент који се обично прави од ораховог или шљивиног дрвета. Састоји се од два дела: купасте цеви и писка. Зурла има седам отвора за прсте и један за палац, отворе у доњем делу и писак са диском на горњем крају. Током свирања, зурла се држи са обе руке, нагнута под углом од 45º од погледа. Прсти леве руке покривају доња четири отвора, док прсти десне руке покривају горње отворе и отвор за палац. Заравњени писак се потпуно стави у уста, тако да усне додирују метални диск. Свирање овог инструмента захтева карактеристично, циркуларно дисање. Зурла има јединствен, веома гласан и продоран звук. Репертоар зурли су традиционална ора. Редовно су праћене традиционалним двостраним бубњевима, тапанима.

Је традиционални дрвени бубањ (направљен од букве, ораха или кестена), прекривен штављеном овчијом или козијом кожом са обе стране. Кожа се развуче преко прстенова и затеже канапом дијагонално и наизменично са оба прстена. Тапан се свира са две посебно направљене палице за ударање: кукуда (маљица) и праћка (пручка) .

Кавал је дрвени дувачки инструмент, отворен са обе стране. Прави се из једног комада јасена. Украшен је целом својом дужином. Горњи крај има благо заоштрену ивицу. Кавал има седам рупа за прсте са предње стране и једну рупу за палац са задње стране. Рупе су једнако удаљене једна од друге. Шеста рупа се приближно налази на средини инструмента.

У кавал се обично умеће дрвени држач (арбија), који га штити од кривљења и помаже да унутрашњи зидови остану науљени. Док је у прошлости био готово искључиво пастирски инструмент, данас има широку употребу у народним песмама и орима.

Тамбура је традиционални, дуговрати, жичани инструмент са крушкастим телом. Први пут их сусрећемо у старом Сумеру пре 5000 година. Касније их налазимо насликане на грбовима, на печатима и на статуама из Вавилона, Асирије, Египта и затим у старој Грчкој. Реч тамбура је сумерског порекла, пан-тур, и значи „мали лук“ (Цело једно подручје на североистоку Персије се зове Танбур). Не спадају сви инструменти који носе као име неку варијанту ове речи у категорију жичаних инструмената, нпр. „пандура“ је на Криту дувачки, а „Бандир“ ударачки инструмент северне Африке. Нису ни сви инструменти са малим телом и дугим вратом, а који припадају овој породици инструмената, са истим етимолошким кореном, нпр. бузуки припада овој породици, али му име потиче од другог корена- „бузук“, што значи поломљено али и подељено. У овом случају се то односи на инструмент направљен од много делова уместо једног, издубљеног комада дрвета, као што је то случај са већином инструмената ове врсте, међу којима је и данашња, балканска тамбура. Тамбура се прави од ораховине. Производи металан, звецкав звук. Свира се соло и у ансамблима који свирају традиционалне балканске песме и ора.

Виолина је гудачки инструмент са четири жице и од свих гудачких инструмената производи највише тонове и најмањих је димензија. Реч виолина посредством романских језика долази из средњовековне латинске речи vitula што означава жичани инструмент. Виолина је настала у северној Италији у раном XVI столећу. Први градитељи виолина вероватно су спојили три тада раширена инструмента: ребек (од источњачког рабаб), ренесансне гусле и lira da braccio . Најстарију документовану виолину са четири жице налик модерној, изградио је 1555. године Andrea Amati. Друге виолине, које се спомињу раније, имале су само три жице.

Виолина се састоји од штапа, струне, жабице и врха.

Највећи градитељи виолина били су: Породица Guarneri, Породица Amati, Antonio Stradivari, Jacob Stainer.

Овај инструмент такође има посебне браве за сваки ток које се зову мандал. Ове мале полуге, које извођач може брзо да подигне или спусти док свира, служе да се промени висина појединачног тока лагано мењањем дужине жица.

Док јерменски кануни имају полутонове, а арапски четврт - тонове, типични турски кануни деле једнако темепроване полутонове од 100 центи cents на 6 једнаких делова, производећи 72 једнака подеока (или коме) октаве.