Касније их налазимо насликане на грбовима, на печатима и на статуама из Вавилона, Асирије, Египта и затим у старој Грчкој“. Ријеч тамбура је сумерског поријекла, пан-тур, и значи „мали лук“. Цијело једно подручје на сјевероистоку Персије се зове Танбур. Сви инструменти који носе као име неку варијанту ове ријечи не спадају у ову категорију жичаних инструмената („пандура“ је на Криту дувачки, а „Бандир“ ударачки инструмент сјеверне Африке) нити сви инструменти са малим тијелом и дугим вратом имају ово име, нпр. бузуки припада овој породици али му име потиче од другог коријена „бузук“, што значи поломљено али и подијељено. У овом случају се то односи на инструмент направљен од много дијелова умјесто једног издубљеног комада дрвета, као што је случај са већином инструмената ове врсте, међу којима је и босанско-херцеговачки саз.

Не зна се тачно када је саз добио форму какву има данас. Међутим, осим поријекла да припада породици тамбура, знамо и ко му је „отац“, боље речено „праотац“. Ријеч је о копузу за којег се зна да су га Османлије свирале до XVII вијека. Његово име је данас ријеткима познато, али његових потомака има свуда. Он је праотац сазова са металним жицама који су до сада у употреби. Махмут Р. Газимихал каже да се овај копуз „распростро по Балкану око IX стољећа, чини се прије појаве Турака у цијелој Анадолији“. Он ово и документује једним грчким списом о алхемији из 800 године гдје се помиње копуз (или кобоз, како су га звали Мађари) којег Грци зову и пандурион (дакле коријена пан-тур), као и хришћанским мозаицима из XII вијека, који су нађени у Истанбулу, на којима се види свирач копуза. Ови се подаци поклапају са резултатима истраживања музеја босанске крајине. Кустос музеја Васо Поповић каже: „За саз се поуздано зна да је доспио на Балкан и на наше просторе још током IX вијека“. Једна друга реченица Махмут Р. Газимихал-а да су „азијски елементи а la τουρκος обиловали у Бизанту чак у XI стољећу” за нас је врло индикативна. Словени су за тамбуре знали много прије доласка Турака у Анадолију. Византијски историчар Теофилакт Симоката у својој историји из прве половине VII вијека спомиње догађај из 592 године када су византинци у Пропондитском приморју ухватили три човјека који су умјесто оружја носили тамбуре. Њихова је изјава да су Словени и да се као и њихови саплеменици у постојбини радије баве пјевањем него ратовањем.

Чињеница је да данас постоји турски саз или више врста блискоисточног саза и посебан, босанско-херцеговачки саз. Кад их упоредимо, очигледно је да између њих постоји битна разлика. То су два слична, али ипак различита инструмента, односно, имају исти коријен у копузу, али и различит развој до данашње форме. Турски се саз прави и вишедјелно (као бузуки) и једнодјелно са дубљеним комадом дрвета; има прагове (пердета) од силка (најлона за рибе) који се могу помјерати у зависности шта свирач свира тј. који систем користи (код босанксо-херцеговачког саза прагови су непокретни); затим, има групације одвојених жица - најчешћа је форма (почев одоздо на горе) 3-2-2, са двије дебеле октавске жице (код босанско-херцеговачког саза жице нису одвојене међупростором, иако данас постоје и такве тенденције); у односу на босанско-херцеговачки саз има различит нотациони систем (подјелу на коме, велике и мале полустепене итд.); резонантска рупа му је најчешће са стране итд.

Дакле, турски саз има много тога другачијег што га чини специфичним у односу на босанско-херцеговачки саз. Ово не значи да турски мајстори нису инспирисали мајсторе босанско-херцеговачког саза. Ипак, треба имати у виду да је босанско-херцеговачки саз најсличнији мејдан или ашик сазу, који је у Турака настао најкасније, као и чињеницу да је босанско-херцеговачки саз изричито градски, а у Турака сеоски инструмент (у БиХ је шаргија сеоски инструмент).