Mnogi strani muzikolozi izučavaju kinesku muziku; ali, koliko je nama poznato, niko ne izučava muziku nacionalnih manjina Kine. Malo je eksperata koji se ovim bave i u samoj Kini. Skoro svi kineski etnomuzikolozi proučavaju muziku naroda Han, iako ona ne sačinjava celokupnu muziku Kine.

Kina ima pedeset pet manjina. Prema popisu iz 1982. godine one su činile 6.7% od ukupnog broja stanovnika. odnosno šezdeset miliona. Iako ih nema mnogo, pripadnici nacionalnih manjina naseljavaju 50—60% od ukupne površine zemlje. Zato je potrebno poznavati muziku Hana, ali i muziku manjina. Postoji potreba da se ona dalje izučava kako bi se ova praznina u našem znanju popunila.

Pripadnici nacionalnih manjina su prirodno talentovani za muziku i igru i imaju izuzetnu muzičku tradiciju. Tokom svoje duge istorije stvorili su veliki broj pesama i imali hiljade kompozitora, pevača, izvođača i igrača. Ispisali su izvanredna poglavlja u istoriji kineske muzike i dali svoj doprinos kulturi Azije i celog sveta.

Na kinesku civilizaciju, pa i ceo svet, veoma je uticalo uspostavljanje »puta svile« u početku dinastije Han (206. pre n.e. — 220. god. n.e.), a takođe i seoba na zapad stare nacionalne manjine Huna, u prvom veku. Instrumenti kao što su: pipa (pipa), konghu (konghou) i drugi, jedan za drugim su donošeni u Veliku niziju sa zapada ili iz drugih delova Kine. Zato je muzika dinastije Han bila bogata i raznovrsna. Tvrdi se da je Li Janian (Li Yannian), tadašnji dvorski kompozitor, stvorio heng-čui (heng-chui), poznatu muzičku formu, prema pesmi zvanoj »Mekedule« (»Mekedule«), koju je Džang Ćian (Zhang Qian), poznati putnik, doneo iz zapadnih delova Kine u Čangan (grad na mestu današnjeg Siana — prim. prev.), prestonicu dinastije Han. U to vreme je nastala i »gu-čui« (gu-chui), jos jedna muzička forma koja vodi poreklo iz muzike manjina.

Period Sui (581—618. n.e.) i dinastija Tang (618—907. n.e.) predstavljaju vrhunac razvoja muzike u kineskom feudalnom društvu. U to vreme je među manjinama bila korišćena desetodelna muzika. Mnogi slavni muzičari su poticali iz manjina, kao kompozitor Bai Mingda.

Nacionalne manjine su imale velikog udela u formiranju i razvoju zadjua (zaju) (drama predstavljena pomoću muzike koja je cvetala u Juan dinastiji) i sančua (sanchu) (vrsta pesme popularna u dinastijama Juan, Ming i Ćin, sa tonskim sklopovima modelovanim prema melodijama uzetim iz narodne muzike) za vreme dinastije Juan (1271-1368. n. e.).

U vreme dinastija Ming (1368—1644) i Ćin (1644—1911) veliki broj poznatih kompozitora i umetnika je radio na prikupljanju, sređivanju i uzdizanju narodne muzike manjina, kao i naroda Han. Na početku dinastije Ming, Tangdong Djiebo (Tangdong Jiebo), tibetanski monah., ubacio je u jednostavni ritual čarobnjakove igre u transu delove popularnih priča iz budističkih spisa i sve to dramatizovao. Zbog toga su ga Tibetanci proglasili za osnivača tibetanske drame. Za vrerne dinastije Ćin, Rong Džai (Rong Zhai), poreklom Mongol, sakupljao je i priredio Sianso Beikao (Xianso Beikao) i zapisao trinaest komada za žičane instrumente, koji su bili popularni u narodu. Amanisa (Amannisha), žena muzičar, Ujgurka, ceo svoj život je provela priređujući »Mukam« (»Mukam«), a napisala je Srce u savršenoj harmoniji i mnoge druge knjige iz estetike muzike. Kangjan Djiamkuo (Cangvan Jiamcuo), šesti dalaj lama, po nacionalnosti Menba (Menba), bio je pesnik i muzičar.

Prema formi, muzika manjina, kao i Hana, deli se na pet vrsta: narodne pesme, pesme i igre, instrumentalnu muziku, »pevanje i pričanje« (komični dijalozi) i tradicionalnu dramu.

Narodne pesme su osnova muzike manjina i tesno su povezane sa životom naroda. Pripadnici manjina su odmor, rad, rekreaciju i društvene kontakte pratili pesmom. Na primer, neki nomadski narodi pevaju dok iskupljaju seno, muzu krave, bave se kolektivnim sportovima ili dok čeznu za svojim domom. Ako krava ne hrani mlade, oni pevaju dok ne počne.

Pripadnici mnogih manjina sa juga Kine pevaju različite melodije dok rade razne poslove; imaju pesme za rad, pesme za venčanje, bežanje sa neželjenog venčanja, sastajanje, rastajanje ili optužbu protiv nekog. Kaže se da ljudi iz manjine Lisu (Lisu) pevaju kad idu na sud, a sudija peva dok donosi odluku.

Čest običaj u mnogim manjinama je da roditelji uče pesmama svoju decu. Što više pesama dete ume da otpeva, to je veći ugled roditelja, jer to znači da su ih dobro vaspitali. U suprotnom, smatra se da roditelji nemaju sluha za umetnost i izlagani su podsmehu. Tako deca počinju da uče pesme sa četiri do pet godina. Može se reći da ovo doprinosi vaspitanju dece. U manjini Dong (Dong) postoje odvojeni razredi pevanja za decu, mladiće i devojke, a imaju i profesore pevanja. Mnogi od njih uče pevanju mladiće i devojke u vreme kada nema poljskih radova. Ovo se, u manjini Dong, naziva »moljenjem pesama od starijih«.

Epovi o istorijskim događajima, legendama i herojskim podvizima, ljubavne, običajne, dečje i pesme o radu su vrlo česte među narodnim pesmama manjina.

Kralj Gesar je najbolji od epova; ima trideset opusa, preko milion stihova i preko deset miliona reči. To je najduži epski spis na svetu. Pored dužine, ima izuzetne scene, i smatra se za veliko dostignuće. On je ponos Tibetanaca.

Ljubavne pesme su široko rasprostranjene među manjinama. Kroz njih, mladi ljudi izražavaju svoju ljubav ili nezadovoljstvo unapred dogovorenim brakovima. Reči ovih pesama su jednostavne i neukrašene, osećanja iskrena, iz srca. Muzika je lepa, umetnički zanimljiva.

Pesme koje se pevaju uz rad služe za koordinaciju pokreta i podsticanje ljudi. Neke od njih veličaju rad koji ljudi obavljaju i izražavaju njihovo zadovoljstvo posle obavljenog posla. Tekstovi se improvizuju, melodije su snažne i ritmične. Imaju određen stil i čvrst ritam. Najčešće su solističke, mogu biti pevane unisono, ili sa vodećim glasom i grupnim odgovorom.

Svaka manjina ima svoje običaje, među kojima je ceremonija venčanja veoma važna i čvrsto povezana sa muzikom. Reči pesama uz venčanje obično izražavaju tugu mlade zbog napuštanja roditelja, žaljenje zbog unapred dogovorenog braka i zbog pohlepe provodadžija. Mnoge manjine imaju grupe ovih pesama koje pokazuju celu ceremoniju venčanja. Ljudi često piju na proslavama useljenja, zovu prijatelje i skupljaju svoje porodice. Pesme koje se pevaju u ovim okolnostima nazivaju se »pesme uz piće« ili »pesme za slavlja«. Reći su vesele, sa humorom, melodije razigrane, slobodnog ritma.

Dečje pesme među manjinama dele se na dve vrste: prve su uspavanke, pevaju ih majke, a druge pevaju sama deca. Tekstovi ovih pesama su jasni i jednostavni. Imaju lepe melodije i lak ritam. Nemaju širok opseg, a intervalski skokovi su mali.

Igranje i pevanje su u Kini uobičajeni načini za ispoljavanje karakteristika manjina. U mnogima je teško razlikovati igre od pesama i obično imaju istu važnost.

Po formi, postoje tri vrste igara i pesama:

— prve, igre sa bubnjevima koje su praćene samo udaraljkama, kao igra dap (dap) među Uzbecima i Ujgurima,

— druge, tiao jue (tiao yue) praćene instrumentalnom muzikom, kao što je »Asi tiao jue« (»Asi tiao yue«) kod manjine Ji (Yi),

— treće, tage (tage), koje zajedno prate vokalna i instrurnentalna muzika. Ova vrsta se ponovo deli na tri dela: 1) narodne pesme sa više stihova, čije se pevanje, uz igru, ponavlja, kao »Jalija« (»Yaliya«, »Moja draga«) kod Uzbeka; 2) korišćenje narodnih pesama ili muzike za igru zajedno sa kratkim muzičkim uvodom, iza koga sledi pesma sa krajem koji je muzika za igru, kao »Daisije« (»Duixie«) i »Nangma« (»Nangma«) kod Tibetanaca, 3) pesrne koje su originalno vezane sa dodatnim instrumentalnim uvodoni i prelazima, formirajući divertimento širih razmera. Ovakva struktura stvara kontraste u tonalitetu, metrici i tempu i obogaćuje muziku. Takva je i ujgurska »Keši sainaim« (»Keshi sainaim«), sastavljena iz uvoda, pet pesama i kode. Zajednička karakteristika ovih pesama i igara je da su melodične i imaju ritam za igru.

Narodna instrumentalna muzika je takođe važna u životu manjina. Ljudi mogu čuti ne samo brilijantna izvođenja instrumentalnih sola od strane izuzetnih umetnika, nego i orkestre. Venčanja, sahrane, festivali, kao i pozivanje rođaka i prijatelja, uvek su praćene instrumentalnom muzikom. Mnoge manjine stavljaju zajedno igre i instrumentalnu muziku. Igraju dok sviraju, kao u plesu »Lušeng« (»Lusheng«) kod manjina Miao, Sui (Shui) i Dong, i »San-sian igri« (»San-xian«) kod manjine Ji. One su jedinstvene u svom stilu.

Pripadnicima mnogih manjina je dozvoljeno da izjavljuju ljubav kroz sviranje. Devojke ispoljavaju svoja najdublja osećanja svirajući drombulje. Mladić, kome se devojka obraća, shvata njenu poruku prema dizanju i spuštanju tonova. Često se pevaju tekstovi izreka, pesama, čak i dugačkih priča. Kazaci sviraju mnoge duge pesme. U ovoj vrsti muzike tendencija melodije slaže se sa tonovima. Izvođači posebno obraćaju pažnju na zavijajuće tonove, pa slušaoci mogu shvatiti poruku muzike preko njih.

Udaraljke se dele na četiri podgrupe: bubnjeve, gongove, činele i zvona. U ovoj grupi bubnjevi zauzimaju posebno mesto. U narodnim orkestrima oni, ponekad, imaju vodeću ulogu na početku izvođenja. Neki bubnjevi se već dugo koriste kao solistički instrumenti kojima se iskazuju različita osećanja. Postoji više vrsta bubnjeva koji se još uvek koriste kao solistički instrumenti, kao što su: badjiaogu (bajiaogu, bubanj sa osam uglova) u manjini Man (Man), siandjiaogu (xianjiaogu, bubanj slonovskog stopala) u manjini Dai (Dai), fengu (fenggu, zujeći bubanj) u Džuang (Zhuang), cangu (canggu, dugački bubanj) u Jao (Yao) i korejskoj manjini i tongu (tonggu, mesingani bubanj) kod manjina sa jugozapada.

Duvački instrumenti su vrsta koja se pojavljuje znatno ranije od ostalih u istoriji kineskih muzičkih instrumenata. Prema razlikama u načinima izvođenja i strukturi, duvački instrumenti kod manjina dele se u tri grupe: instrumenti bez trske, kao dizi (dizi, flauta), siao (xiao, flauta koja se svira vertikalno) i sibusi'e (sibusi'e) kod Kazaka, instrumenti sa trskom kao guanzi (guanzi), bavu (bawu) i surna (surna); trščani cevasti instrumenti (zvuk stvaraju trska i cev određene dužine) kao lušeng (lusheng), hulusi (hulusi) i drugi.

U kineskom jeziku hućin (huqin) je opšti naziv za gudačke instrumente (Hu je manjina koja je u davna vremena živela na severu Kine) Tako se iz imena instrumenta zna da ovi instrumenti potiču iz severnih manjina. Danas se od njih koriste morinur (morinhur) i šihu (shihu, sa četiri žice) među Mongolima, aidjijek (aijiek) i sitar (sitar) među Ujgurima, niutuićin (niutuiqin) u manjini Dong, gengka (gengka) na Tibetu i maguhu (maguhu) u manjini Džuang (Zhuang).

Tokom duge istorije bavljenja umetnošću pripadnici manjina su, prema svojim umetničkim merilima i željama, napisali vellki broj muzičkih komada da bi preneli svoja osećanja i iskazali svoje želje. Njihova instruinentalna muzika može se podeliti na solističku, male orkestre (kamernu muziku) i orkestre. Orkestarska muzika može biti za orkestre sa duvačkim instrumentima, bubnjevima i duvačkim instrumentima, gudačkim instrumentima, orkestre sa udaraljkama i druge.

U poslednjih trideset godina mnogo izvođača i ljudi koji izrađuju instrumente radilo je na izmenama muzičkih instrumenata manjina. Na osnovu narodne muzike, ili njihovih melodija, mnogi kompozitori su pisali ili transkribovali muzičke komade za različite instrumente, korišćene među manjinama.

Pre pola veka dr Vang Guangi (Wang Guanggi), čuveni kineski muzikolog, napravio je koncept tonalnog sistema u knjizi Muzika naroda Orijenta. On se uglavnom oslanja na usvojeni način štimovanja na osnovama teorije muzike i uključuje sve oblike temperacije, skala, modusa i tonaliteta. Tačno je da je tonalni sitem jedan od najvažnijih činilaca koji određuje nacionalne muzičke stilove, ali uzimajući samo njega u obzir, nije moguće odrediti sve njihove karakteristike. Zbog toga, da bi se opisale muzike svih manjina, uvešćemo novi koncept nazvan muzički sistem«. On sadrži sledeća četiri aspekta: tonalnu strukturu, način organizacije tonova (tonalni sistem), karakteristike metrike i ritma i specijalne karakteristike muzičke fakture. Verujemo, da ako želimo da opišemo muzički stil svake manjine, treba samo da proučimo prethodna četiri aspekta. To će pokazati stvarni oblik muzike. Prema rezultatima skorašnjih istraživanja, narodna muzika manjina Kine je primila sledeća tri muzička sistema: kineski, persijski i evropski. Među pedeset pet manjina, neke, kao Tibetanci i Džuang, imaju samo kineski muzički sistem; dok Rusi imaju samo evropski. One se mogu nazvati manjine sa »jednim muzičkim sistemom«. Kod nekih drugih manjina situacija je znatno složenija. One su prihvatile dva ili tri muzička sistema. Takvi su Kazaci i Tatari, koji su prihvatili kineski i evropski muzički sistem, dok Ujguri i Kirgizi imaju evropski, kineski i persijski. To su manjine sa »više muzičkih sistema«.

Izuzev Rusa koji žive u Kini, kineski muzički sistem su prihvatili i Han i sve manjine. Najvažnija karakteristika ovog sistema je upotreba velikog broja zvukova u melodiji. Taj takozvani »zvuk u melodiji predstavlja varijaciju komponenata zvuka (visine, dinamike, boje tona) koje se koriste tokom razvoja melodije, čime se dobija specifični muzički izraz. On se naziva jin ćiang (yin qiang) i koristi se u mnogim kompozicijama manjina, kao što su: »Jin«; (»Yin«), »Rou« (»Rou«), »Čuo« (»Chuo«) i »Džu« (»Zhu«) u instrumentalnoj muzici, a »Dijin« (»Diyin«) i »Soujin« (»Souyin«) u pesmama. Kinezima se čini da se ovaj zvuk u melodiji ne može predstaviti pomoću više tačno određenih tonova. Jin ćiang se u gućin notaciji (guqin, šestožičani trzački instrument) i gongčepu (gongchepu, stara kineska muzička notacija) prikazuje pomoću više simbola. Među manjinama koje koriste kineski muzički sistem, jin ćiang se iskristalisao u estetski muzički koncept.

U kineskom muzičkom sistemu osnovna karakteristika tonske teksture je pentatonika. Njena srž su grupe od po tri tona koje su sastavljene iz velike sekunde i male terce. Postoje dve vrste ovih trotonskih grupa: prva je mala terca gore i velika sekunda dole, a druga je obrnuta. Tako se pet vrsta pentatonskih modusa: gong (gong), šang (shang), djiao (jiao), Či (chi) i ji (yu) formiraju pomoću prethodne dve trotonske grupe i još jedne trotonske grupe, sastavljene od dve velike sekunde, koje se dodaju na različite načine. Pored toga postoje sve vrste sedmotonskih skala, ali su pentatonske još u upotrebi kao osnovna tonska struktura što čini osnovnu razliku između kineske i evropske sedmotonske lestvice.

Postoje dve vrste metrike u kineskom muzičkom sistemu: sanban (sanban) i juban (vouban). Osećaj za vreme i mesto naglaska u taktu u sanbanu nisu, za razliku od ovog drugog, tačno određeni. Juban se takođe deli na dve vrste: prvi u kome su mesta naglašenih i nenaglašenih udaraca u taktu određeni i redovno se pojavljuju. Ova vrsta se naziva ritmički juban. Ako naglašeni i nenaglašeni udarci nisu određeni taktovima i dolaze neredovno, radi se o neritmičkom jubanu. Karakteristika kineskog sistema je i raširena upotreba sanbana i neritmičkog joubana.

Najveći broj muzičkih kompozicija u kineskom sistemu je jednoglasan, mada postoje i polifonske kompozicije, uglavnom u narodnoj horskoj muzici. To su pesme sa bordunskim basom (kao kod mongolskih i Džuang horova), neke se pevaju korišćenjem imitativne polifonije (narodne pesme posvećene ljušćenju pirinča u manjini Djingpo (Jingpo), ili sa kontrastnom polifonijom. Ipak, najčešće se peva na način poznat kao džišeng (zhisheng). Dva ili tri glasa pesme su u principu ista, ali se na mnogo mesta razilaze za veliku sekundu, čistu kvartu ili kvintu. ili neki drugi interval čime se dobijaju harmonski efekti.

Uzbeci, Tajici i Ujguri su najvažnije manjine koje su prihvatile persijski muzički sistem. Kao što je poznato, u ovom sistemu, ceo stepen je podeljen na četiri jednaka intervala, tako da, pored velike i male sekunde, postoje specifični intervali kao tri četvrtine, jedna četvrtina i pet četvrtina celog stepena. Veoma često se »nestabilni ton«, neodređene visine, koristi u izvođenju. Izvođači treba da snižavaju i povisuju ton u granicama jedne do dve četvrtine stepena. Ljudi koji ne poznaju dovoljno muzičke sisteme mogu imati pogrešan utisak da se radi o neodređenom tonu. On se upravo i zove »neodredđeni ton« i daje romantični prizvuk muzici. Kod naroda koji su prihvatili ovaj muzički sistem, izraz muzike dosta zavisi od portamenta. Njegova upotreba je i veoma važan kriterijum za ocenu veštine izvođača.

U persijskom sistemu postoji više modusa. Neki od njih, kao što su nava (nawa), vušak (wushak), pandjirka (panjirka) i sika (sika), mogu se naći u kineskoj narodnoj muzici Ujgura. U zakonima melodike, ovi modusi se razlikuju od onih sa Bliskog i Srednjeg Istoka. Neki modusi se javljaju samo kod kineskih manjina.