Човек пева и кад је жалостан, али игра само кад је радостан. Никад човек не заигра у тузи, као што, напротив, у тузи засвира или запева; јер несрећа одузме телу његов покрет, а покрету његов ритам. Стварно, плес је екстаза, врхунац узбуђења, излажења из себе у простор, испољење колико и реч у песми, и колико звук у музици. Све што је радосно игра на сунцу, и све игра у ритму и у хармонији. Стога људски плес и треба да личи на покрет какав постоји у природи: на лелујање жита, на таласање мора, на титрање воденог млаза, на треперење лишћа, на игру крви.

Свакако, за плес увек треба расе, здравља, темперамента, снаге. Плес је исто толико производ расе колико и музика, слика и песма. Плес, то значи препуна чаша снаге и воље за живот. Има народа који знају играти и других који не умеју и не могу. Међу европским народима знају да плешу само Шпанци и Руси. У Шпанији озбиљно играју као што су некада у Грчкој озбиљно филозофирали. Шпански су плесови једино игреање које је рођено у страсти и у бесу крви. Шпанска играчица је у стању да изрази у свом балету целу лествицу људских осећања и страсти: љубав, завист, прохтев, наивност, љубомору, нежност, блаженство, преданост, поданост, освету, обест, мржњу, сећање, бол, носталгију, заборав, апатију. Шпанци играју док се други народи само клате и тетурају. Једини црнци боље играју од Шпанаца, а ово стога што су црнци увек деца, и умеју да се забораве како би се затим цели предали покрету. Они су и највећма природни, јер су још врло блиски природи; и далеко од културе, од које долази сва збрка и сва збуњеност. Стварно, дивљаци и полудивљаци су игру и измислили: игру ратничку, и свештену, и љубавну. А они су је измислили пре позоришта и пре пантомиме, можда и чим је човек чуо око себе музику ветра и воде за којом је затим пошао његов покрет. Значи, чим је осетио право постојање живота и лепоту у животу.

Плес није за цео свет, јер је плес или уметност или је накарада. Требало би да у једној дворани игра свега неколико парова, као што само неколико најспособнијих лица игра један позоришни комад. Јер ритам је богом дан и урођен као и слух, а зато могу играти само они којима је ритам већ у крви. Плес је пре свега ствар темперамента; а по томе како неко игра, види се какав је његов темперамент: сангвиника, колерика, флегматика или меланхолика. Већма познате карактер једног човека по томе како игра него по томе како мисли и говори. Није стога ни чудо што Мађар игра чардаш, Француз кадрил и менует, Чех полку, Србин коло. Није чудо ни што су људи нарочитог духа били познати и као славни играчи: један Епаминонда и један Луј XIV. Није чудо што су извесне личности игром хтеле постизавати своје циљеве: лепа Салома да отрује љубављу душу једног пророка, и мудри Ришеље да, прерушен у буфона и с прапорцима, игра сарабанду, како би задобио наклоност краљице Ане.

Игром се опију духови већма неголи музиком, јер је покрет виши и од звука, а опојнији и од стихова. Кад су грчки рапсоди били већ заморили грчки свет непрестаном песмом о тројанским херојима, дошле су у Атину, већ за време Солона, жене из Фригије и из Либије да уз двоструку фрулу и цитру играју страсне и заносне плесове из својих крајева. Грчки кипари су вајали с усхићењем играчице у лепоти њиховог покрета, у мекоти драперије, и у изразима очарананих лица, која су толико одвајала од дотадашњих иконографских лица грчких божанстава.

Све је играло у старој Грчкој, и људи и богови, и шумска и морска бића, и сатири, и силени, и нимфе и меаде. Ксенофон у Банкету описује игру на свадби Бахуса и Аријадне, а кипари вајају у својим метопама играчице чак и за накит грчких храмова. Играју пуно и Египћани, мада су толико везивали уметност за божанства и за смрт. Нема одиста ни културног ни некултурног народа који није страсно играо. Једини су Кинези одувек сматрали плес за срамоту. И хришћанство је плес сматрало грехом.

Покрет је увек напредовао са цивилизацијом. Тако први скулптори нису знали за лепоту покрета. Такозвано фронтално кипарство зна само за човека укочених удова, који стоји лицем у лице с гледаоцем. Лепота Фидијиних фигура и јесте највише у таквој тек пронађеној лепоти ставова и покрета; а овај Анаксагорин ученик прожео је тако кроз покрет и ритам своју материју духом који је његов учитељ први ставио у средину и космичког и уметничког живота. Никад више после тога није покрет престајао да међу људима представља врхунац лепоте и зрачења. Један антички песник је говорио да је плес истовремено и слика друштвених нарави и слика душевности једног времена.

Одиста, покрет је то остао и до данашњег дана. Свет се зграњава нашим играма почетком XX века због њихове раскалашности и делимичне незграпности, и по овим двема би данашњи плес одиста био слика свог лошег времена. Међутим, ако данашња модерна музика и плес, позајмљени од америчких црнаца немају мелодије, они зато имају ритма. Такозване црначке заветане бесне су од животног ритма. Савремени човек је већ био пресићен лепотама века који је прошао. Тај исти човек не мже више да и даље слуша са уживањем или бар са стрпљењем Росинијеву музику у Севиљском берберину. Тако нико не би могао данас ни да гледа, а камоли и да сам игра, стари прециозни менует. Данашњи је човек и иначе изашао полулуд из рата, избезумљен од машинерије, од крвавих утакмица, од хуке граната, а то одиста не иде напоредо са фином Росинијевом музиком, а још мање са љупким менуетом. И некадашња романтична девојка би сад у друштву изгледала ћурка, а некадашњи романтични човек би данас изгледао као магарац. Херој нашег времена изгледа циник и рушилац, и зато таквом човеку треба музика што лупа као што лупа на гвозденом мосту хука борних кола и тешких батерија. Слика времена у којем живимо, то је онај црнац у оркестру који се кези на публику поред бубња, правећи паралитичарске покрете и животињске гримасе. Несумњиво, он представља слику времена које неће имати континуитета, као што није имало ни историјске логике, али је тај црнац дошао међу нас као производ једног болесног раздобља. Плес је, дакле, једна слика савремених нарави, као и свака друга уметност човекова. Не заборавимо да све ипак није коначно пропало ни у данашњој дегенерацији плеса: са црначким плесовима и музиком дошли су и носталгична мелодија са Хаваја и сентиментални танго из Аргентине, два можда најлепша и најнежнија остварења која је икад дала комбинација покрета и звука.

У српском народу се најгоре игра у областима где су испеване наше најбоље и ненадмашне епске песме. Хецеговци и Црногорци не играју боље на сунцу него Хотентоти на својој месечини. Њихова се игра састоји од скакања с једног места на друго, бацајући се одоздо навише, са врло мало ритма, а нарочито уз врло мало мелодије. У тешкој прошлости туђе тираније није одиста било места радости ни експанзији које иначе представља плес у свом историјском развијању. Уосталом, српско „коло“ је потпуно ненационално; оно се игра и као „фарандола“ у западној Француској, као што се под другим именом игра на Мадагаскару. Свакако, коло није поникло у пределима наше епске песме. Наша епска област зна само за ратничке игре које су се паралелно развијале са том епском песмом, а оне се састоје у поскакивању и у поклицима. Ратничке игре су уопште можда са побожним играма и први почетак уметности играња. После ових двеју долази љубавна игра, као менует, или танго, или валцер, а то већ значи коначно усавршавање човековог плеса.

Покрет је и једно крупно наслеђе човеково. Демостен је говорио једном пријатељу да човек који иде претерано брзо јесте исто тако непристојан према друштву као човек који говори неуљудно. Одиста, нама се чини да би по покрету каквог човека могли познати да ли је то лице читало Дантеову поезију, или грчке филизофе, и да ли су његови преци били господари или слуге; јер човек који јиш ни по чему не личи на свог оца или на своју мајку, често на њих потпуно личи по покрету или држању тела. Нарочито се стога господско наслеђе у каквој породици види по покрету и ставу физичком: плебејац корача друкчије него господин, чак и онда кад је умнији од господина. Има људи и жена најлепших лица или најлепшег стаса, и који чак иначе имају и префињене укусе у свему другом, али ипак немају лепе покрете тела, ни држање главе, ни положај руку и ногу. Војска и спорт могу много да исправе урођенме млитавости и грубости људског тела, али зато им одузимају и од урођене финоће и личне изразитости.

Човека од расе и од фине породичне крви, скоро већма познате гледајући га с леђа него гледајући га с лица, као персијски ћилим. А то је по кораку, мирноћи, ритмичком гибању, и по поноситој линији од главе до пете. Све животиње виших раса, почињући од арапског коња до лава, имају пре свега изванредне покрета. Има и људи чији је покрет тако пун лепоте, да му телу не можете више наћи никакав недостатак. Човек, и док седи и док говори, већ самим својим ставом тела изражава и своју моћ осетљивости, и своју мисаоност, и своју духовитост. Ово значи и да умни и отмени људи сасвим друкчије седе него што седе људи безначајни или људи прости. Код жене се по самом покрету може познати да ли има урођене чедности, или је морално покварена, као да ли је господственог или је неотменог духа. Има финих жена које носе главу као најлепше птице, као што има људи који носе главу као вепар.

Не знам ниједног великог песника ни уметника који је пуно лудовао за плесом, али су и чувени играчи већином били лишени сваког другог талента. Као да је савршен покрет одиста сам себи довољан. Било је и великих артиста који чак нису волели музику, као Иго и Готје и Хередија; а није волео музику ни Хајне, мада је о њој писао. Није марио за плес или за музику ни Гете, који је чак и сам свирао на клавиру. Је ли то стога што музика речи не иде заједно са музиком чистог тона? Међутим, антички народи су овакву равнодушност за музику сматрали човековом инфериорношћу. Стари су Римљани сматрали такву равнодушност и просташтвом, пошто су за грубог Марија говорили како је такав простак зато што не зна ни музику. Истина, не треба овде ни претеривати. Има и инфериорних људи који су ипак врло музикални; а чак и неке животиње играју на звуке музике, или и саме певају, пуштајући макар и нескладне али радосне гласове ако однекуд зачују глас каквог инструмента. Најзад, музика је прилично ствар спола, као и плес; сви музикални људи, а нарочито жене, сполно су веома узбудљиви, а често и перверзни; јер музика потреса нервни систем и распаљује машту. Толстој је ово показао у трагичном случају који је описао у једном малом али изванредном роману.

Људи хладни и бесполни играју и свирају увек доста рђаво, или уопште не свирају, а најчешће и не играју. Да плес и музика физички узбуђују човека, види се по томе што индијске бајадере играју ласцивно и кад играју религиозне плесове. Међутим, у данашње доба плешу и бабе и дедови у истом јавном локалу у којем плешу и њихови унуци, нарочито у Енглеској и Америци. Данас се углавном плеше највише из конвенције, маније, сујете, перверзије, или куртоазије, већма него и из страсти за играњем. Када би човек играо са другим човеком, а жена са другом женом, више се уопште не би ни играло, што ипак значи да се у плесу највећма тражи телесно узбуђење. Одиста, такво узбуђење које здрав човек има при игрању држећи у наручју топло и голишаво тело младе жене, њен врео дах по образу и по уснама, често код неких лица прелази из уметности у телесну опсесију, и у бестијално настојење. Сладуњави менует је место страсти имао грацију; али данашњи фокстроти иду само за поступном деградацијом жене. У данашње доба један Дон Жуан не мора више да прави романтичне серенаде, ни да се бије на двобојима, да би задобио једну лепу жену, пошто му је данас довољно једно вече у безумној глазби и у дивљачком плесу, чак и наочиглед свију, да скоро јуришем задобије и дух и тело женино. Данашња је младеж ово добро разумела, а зато ће плес удвоје, једном уобичајен, и остати за сва даља времена. Уосталом, увек је довољно да неки порок постане обичајем целог света, па да га нико више и не сматра пороком, него чак да га најзад сматрајуједним свештеним друштвеним обичајем.

Лудило сујетне жене за плесом превазилази све друге човекове сујете и сва остала лудила. Има жена које су том манијом за плесом упропастиле или себе или друге. Лукреција Борџија је игром бацила у порок и своје најближе сроднике, а двадесетогодишња Беатриче Сфорца је пала мртва од претераног играња. Тако је Пушкинова жена, не само својом лепотом него и својом игром, била задобила своју тужну славу која је великог песника најзад отерала и у смрт. Кажу да је и Сократ волео да игра; али ко зна шта је мудрац био нашао у плесу. Можда је нашао само најсавршенију меру ритма у природи, као што је Гете на голим леђима жене пажљиво бројао слогове својих хексаметара.