Кулин бан (Kulin ban) - Official web site - Alat majstora tambura iz Kreševa

hjkjhkjhkjhkjkh

Augustin Kristić

Alat majstora tambura iz Kreševa

Stara poslovica u Bosni glasi: »U Kreševu ne pjevaj, u Docu se ne nosi, u Duvnu ne jaši konja, u Saraj'vu se ne kesaj, u Tešnju ne beguj, na Krajini ne megdanuj!« i još jedna bijaše: »Sa Arnautima ne igraj se nišana!« Tako ih ima još za svaki kraj Bosne i Hercegovine, na pr. »U Hercegovini ne guslaj!«, »Na Romaniji se ne bacaj kamen’a!«, »U Tuzli ne prodaji soli!« — i po malo i o laži, i o pričama i baš za svaku vrlinu i porok.

Tako i o Kreševu znalo se je, da se najljepše pjeva, a gdje se puno pjeva - puno se i tambura. Da se uzme jedan omjer tambura u Kreševu, dosta je reći da je oko 1880. - 1890. znalo po 18 momaka nedjeljom večeri sa »sazovima« ići »Čaršijom« i skladno tamburati. Prema mojoj anketi za Kreševo i tamburanje kod starih ljudi rođenih iza 1830. doznao sam za vrlo mali broj starih ljudi a da nisu tamburali. Većina je tamburala uz »bugarije« (Kreševljaci misle da se zato zove »bugarija« što je došla iz Bugarske; manji broj mi reče od »tamburdžija« da se zato zove jer lijepo bugari, te i onomu »dijetu«, koje u skladu plače, vele: »Ne bugari!«).

Keser

Uz to ja nisam našao kuće - obitelji, gdje nije bila bar jedna tambura, a u natpolovičnoj većini bar dvije: »bugarija i šargija, ili polusaz ili saz«. Kad su izbila čemaneta (tj. Kada su i Kreševljani mogli negdje kupiti violine, već ih je bilo desetak; koji su na njih svirali!), onda su redovno sastavljali violinu i »saz ili polusaz«.

Ispitao sam najstarije ljude u godinama od 1915.-1919. o tamburama i tamburanju u Kreševu i po selima, a ti su: Stjepan Cabrić - Buruk (umro u 95. godini), Antun Hrvat (umro u 90. godini), Pavo Ljoljušić - Tvrtković (umro u 85. godini), (Jakov Momčinović - Buvida (umro u 84. godini), i žena mu Ranka (umrla u 103. godini), te Pavu Kovačeviča (umro u 86. godini), Antuna Bana (umro u 85. godini), Matu Kristića - Protrku (umro u 86. godini), Stjepana Stukića (umro u 83. godini), Peru Martinčevića - Sivu (umro u 84. godini), Ivu Kobačića - Zerdu (umro u 90. godini), Augustina Nikića - Pačicu (umro u 94. godini), pa Anu Misilb - Corjaković (umrla u 93. godini), Katu Momcinović - Geždo (umrla u 96. godini); pak onda mlađe žive ljude ili skoro pomrle: Franu Gusića - Barlovića, Ivu Marunovića - Coča, Pavu Tuku (t 1952.), Jozu Kovačevića — svi danas sa 83 godine; i još mlađe žive i mrtve: Pavu Tvrtkovića - Senju, Ivu Nikića i Stjepana, Marka Sunjića, Stjepana Franjčevića - Minje, Matanicu Nikolića - Ivušića, Franju Martinčevića - Martića, Mehu Fejzagića, Dulagu Lisovca, Ivu Kristića-Pjevu, Ivu Gagulića, te Fehima Japalaka (a otac mu je bio profesionalni svirač i uz sve tambure i violinu). Na selu Stojžići još živi stari »tamburdžija«: Marko Calaga - Matijić, ima oko 93 godine, i Anto Ivičević-Antuka, te Ivan Bartulović - Cibuk (ima 73 godine i svira sve tambure i violinu), a da ne brojim razna imena ljudi po kreševskim selima.

Kao dijete dobro se sjećam obilja tambura po kućama i dnevne pjesme po kućama, u kovačnicama, sijelu i prelu i komačima, svadbi i svetkovinama, na kopanju, ogrtanju, u žetelicama itd. te momačkih pjesama »idući curama na sijelo«. Sve je pjevalo: od cure i »mlade« (tek udate žene) za stanom ili pri đerđefu, pa do majke nad bešikom, i mladića, pa do staraca, koji ispod glasa (potiho) pjevahu koju vrlo staru pjesmu.

Pola skoble, pola keser

Sluh i glas jest prirođeni dar - nu dade se tu nešto pomoći i voljom i vježbom, ali u Kreševu i okolici pa i po svoj Bosni: Fojnica, Sutjeska, Vareš, Dolac, Posavina i Krajina, a od Hercegovine zapadni dio, svuda se je ugodno pjevalo - bez obzira na vjerske pripadnosti, tek su bile nijanse napjeva: bosanski (gornja Bosna), posavski (dalje od Žepča), »krajiški« (od Jajca dalje prema Krajini), te »hercegovački« (pjevalo se od srca i s voljom i sa bistrim glasovima). Davno je ostala jedna strofa neke pjesme:

»Dilber pjeva, u srce me dira,

ej, moj dragi, ni ti nejmo mira!«

Bit će bar za povijest sačuvano, da je Frano Milošević - Pranje, kao momak iz Kreševa, napisao svojeručno 63 pjesme: momačke i djevojačke u godini 1883., te sam s tim rukopisom nastojao da ga gdje tiskam (samo tekst pjesama!) - ali ne uspjeh. Spis je bio još u obitelji do 1942. Ovih godina ga potraživah - i nitko živ ne zna, ali kuća nije gorjela, pa da se zapali. Mislim, da je po našoj staroj lakomislenosti rečeno: »staro ćage« i uništeno.

Potstrek pjesme i tambure u našem narodu općenito jest neki osjećaj viteštva: Junak pjeva! I drugi dio narodne duše označuje taj potstrek u njegovoj poslovici: Skladna kuća – pa sve pjeva a tim i napreduje. A i treća poslovica svoje kaže o pjesmi: Pjesma kaže, što se teško kaže! — to jest: pjesma veli, što bi se drugačije teško reklo! Te i naš pučki guslar zna uz gusle zapjevati! Sto se ovo pivo mûkom pije!? Mladost, srce i duša, život i sve oko života hoće pjesme! I kada su naši stariji ljudi Kreševa i sve Bosne rekli: »Prislonio pjesmu i tamburu i gusle!« - onda znači za toga čovjeka: ili je teže obolio, ili ga nedaće života prate, ili je ostario, pak je prislonio (tj. metnuo uza zid - u kraj), tj,. s poštovanjem ostavio (ne »bacio« i »odbacio«, jer se ni kašika ne smije baciti, nego »spustiti« i »prisloniti!«) onima, kojima se pjeva.

K tomu negda »biti naočit momak«, ili »krut momak« (lijep) nosila je neku nepisanu zapovijed: znati zatamburati!

Kako se je »tamburalo«? Tamburati za sebe - znači za svoje veselje prebirati na tamburi, dok tamburati na sijelu i tamburati u kolu to znači za opće veselje. U ovom drugom slučaju redovno su služile: »bugarije«, te »šargije« uz pratnju »čampara« (»tasova«). Od »čampara« (izrađene od mesinga) bile su velike čampare od po prilici 6 cm., te male čampare od 4-5 cm. promjera. »Čampare« su redovno bile vezane krutim zejom (»zej« — svileni konac) u crvenoj boji i s kiticama od svile uza sam tasić, te su se tasići i držali za te »kitice«. Čampare udaraju redovno i»krešući jedna o drugu«, dok manje čini »lupajući jednu o drugu«. Onaj koji »udara Čampare« zove se »čamparaš«. Bilo je i prezimena »Čampara«. Kupovale su se u Sarajevu. Zadnju cijenu iz godine 1880.-1900. znam da su stajale od »krune« do »forinte i dva seksera« (50 novčića i 120 novčića).

Tesla

Tamburaš se nazivao »tamburdžija«, ali su se znali i veći majstori, te se nazivali »šargijaš« i »sazuja«. Tambure na vrhu držaka imale su zasebnu rupu (osim rupa za »čivije«!), kuda bi se vezala kanafa, da se tambura može objesiti, te bi tu još bili mali privjesci: »male nanulice«, »mali opančići« ili »mali čorapići« (redovno dar od cura - djevojaka), dok bi se »nanulice« i »opančići« kupovali u Visokom.

Kako je tambura išla uz kolo, to ovoliko znam o »kolu« u Kreševu i okolici, prema kazivanju najstarijih ljudi:

a) davno - davno igrale su cure same, a momci »kod kola stajali i zagledali«;

b) kasnije su igrali i momci i u »kolu« sa curama, ali držeći se za jagluke (cura izvuče nov »jagluk« ispod lijevoga rukava »ječerme« više srca!), jer koja cura dadne golu ruku, ta je i pristala na udaju! - to je bio ondašnji običaj pristanka, jer se igrajući i ašikuje; tako se je i dalje iza kola idući kući ašikovalo, da se momak i cura ufate za jagluk;

c) puno kasnije fatalo se je kolo za gole ruke.

Sve gradske i seoske cure (koje su nosile i imale »ibrike«, a gradske su cure to nedavno i imale!) imale su tako zvane djevojačke ili curinske ibrike — lijepo »savatli« izrađene, te sa »nosaćem« za pijenje vode (»đugum« toga nema, a obični »ibrik« ima, ali nije elegantan!), te su tako i š le na vodu,. pa kada bi ih sreli momci (makar i ne bili žedni, ama valja nekako početi ašikovanje — razgovor!) zaiskali bi vode: Kate, Fato, Soko, daj mi da se napijem? - i sada,ako je curi drag momak, dadne mu iz ruke, a ako mu nije mušterija (ne voli ga!) onda »ibrik« spusti na zemlju, da momak sam ibrik uzme i napije se. Time je sva »ašiklučka« diplpmatija izrečena! Takav jedan »curinski ibrik« imam u muzeju Franjevačkog samostana u Kreševu – vrlo lijepo rađen, i po svoj prilici iz obitelji Misila - Čorjakovića Andrije.

Ovako se nazivaju tambure u Kreševu:

1. KARADUZAN manja tambura od »bugarije«, te ima četiri žice. Ona je uglavnom služila za sitno prebiranje i pirlitanje« (»pirlitanje« jest šaranje šara na »stanu« kod tkanja), i to redovno u večernje doba. Tu se je tražila majstorija znati izvoditi ugodne melodije. Tiha večer puna zvijezda i mjeseca, te još »pirlitanje karaduzana« izvlačile su glave i stara i mlada »na pendžere«! Zadnji umjetnik uz »karaduzan« bio je Stjepan Nikić - Pačica († oko 1944.). Negda su namli momci (nâm = ugled) uz tople zvuke karaduzana samo prošli »sokakom cure« (gdje im djevojka stanuje) i ona to čuvši - »bijaše joj puno srce«! Jer je ta tambura razbijala mnoge zaljubljeničke jade, zato se i nazva »kara« = crn, tužan, a »duzen« = ugođaj, Stimmung.

2. BUGARIJA je također tambura od 4 žice i redovno je svirala kod »kola«, i bila je momačka pratnja momaka curama na »sijelo«. Za šalu narod je smislio njezin izgovor:

»Sira, masla i sirutke«

Dok su opet smislili za momke-tamburaše, koje nerado vide kod svojih »cura na sijelu«, da im tambura »izgovara«:

»Päs u kuću, päs iz kuće!«

»Bugarija i karaduzan« imali su jedanaest »perdeta«.

3. ŠARGIJA (tako se u većini čuje izgovor, a čuo sam i »šarkija«) dijeli se u dvije vrste:

a) »Mala šargija« sa četiri žice, ali dužim držakom od »bugarije«, i

b) »Velika šargija« sa šest žica, koja je negda imala i po jednu »žutu žicu«, zvanu »zukalicu«.

»Šargije« su svirale uz »bugariju« i uz »kolo«. Tamburaši uz »šargiju« nazivani su »šargijaši«.

I tko »dere u stranu« (neće lijepo i uljudno) veli mu se: »Dere ko žuta žica na šargiji! «

Sa »šargijom« počinje veći »majstorluk u tamburanju«.

4. POLU-SAZ jest još veća tambura sa 6 i 8,žica, sa jednom »žutom žicom«.

5. VELIKI SAZ ima 8 i 9 žica, sa jednom »žutom žicom«. Tu se ne slažu dva živa tamburaša: Frano Gusić - Barbarić (star 83 god. i čuveni tamburaš u »saz« i sve tambure, te je svirao i po Sarajevu i Konjicu) veli da su »sazovi« imali »žute žice« (a i ja sam ih viđao na »sazovima« i »polusazovima« i »šargijama«), dok mlađi i dobar »sazlija« Pavo Tvrtković - Senjo (star 74 godine) veli, da su manje tambure imale »žutu žicu«, te njegov »saz« zbilja ima samo osam bijelih žica. I moj »saz« u muzeju Franj. samostana u Kreševu (saz † Ive Gagulića čija je »kutla« od orahovine) ima osam bijelih žica, ali je negda kod Ive imao i »žutu žicu«.

»Saz« Pave Senje - Tvrtkovića ima 20 »perdeta«, a od toga osam na samoj dasci tambure od prilijepljene kore od šaše.

Uza saz redovno je tamburano u kafanama, sijelima i osobitim zgodama, te se onda i pjevale ljepše pjesme. Tu je i ono glasovito »poravno!«

U Kreševu su negda »sazovi i šargije« svirali i kola. Tu bi sastavili čitav orkestar tambura.

Kada su »došla ćemaneta« onda je redovno svirao i »saz«.

Još danas živu ove zadnje »sazlije«: Frano Gusič - Barbarić (83 godine), Ivo Nikić-Pačica (74 godine), Đulaga Lisovac (73 godine), Pavo Tvrtković - Senjo (74 godine), Meho Fejzagić (72 godine), Ivan Bartulović - Čibuk (73 godine) sa Lipe i Antija Ivičević iz Stojčica (star 76 godina) te Hasan Jahić iz Bukovice (on još »gradi bugarije!«), te-možda još koji rijetki živi čovjek, ali im ne doznadoh za ime.

U Kreševu još imaju svega tri »saza«: kod Pave Tvrbkovića, kod Ive Nikića (ali bez žica!) i moj u muzeju.

Da li ima još koja »šargija?« to ne znadoh!

Čuo sam, da još ima nekoliko »bugarija« na selima, ali će u nekoliko godina i one izumrijeti, jer već svako selo ima svoje »svirače« violine, harmonike i moderne bugarije.

Od »svirala« vidio sam ih još nekoliko kod seoskih mladića do 15 godina i troje »dvojnice«.

Skobla

Davno je nestalo »duduka« (i to se zna da su to svirala svega 2—3 seljaka) ili kako su govorili u Kreševu svira uz mješinu.

»Def« nitko nije znao udarati, osim možda koje stare muslimanke.

»Krnetu« svirao je samo Stjepan Nikić-Pačica.

Violina je poodavno donesena u Kreševo, te u drugoj polovici 19 vijeka desetak Krešavljaka svira uz ćemane.

Kada tamburaši ili violoniste zasebno, ili izmiješano zajednički sviraju, onda im vele »zbaraniti«: » Ala su zbaranili!« (zbärhanili).

Od drugih svirala poznate su dječije »trube«od vrbovine i ljeskovine »sa piskom«, koje svečano trube uoči i ujutro Jurjev-dana, te »rog« sa »piskom«, pa onda vrbova »zvižđa«, gdje se vrbova grančica na vrhu napola zarubi i zareže«, te onda svrne kora (po prilici 5 cm.) i skine, a da se prije nešto pri vrhu uč;ini usjek «V«, te se onda malo vrh odjelja, opet se »pisak« (samo vrbova kora) natakne, i onda se pišći.

»Bubanj« nigda nisu Kreševljaci udarali, a ni na zurnu svirali — s tim glazbalima redovno su u Kreševo dolazili Cigani.

Gusle javorove svirale su negda mnogo, danas jedine gusle ima Ivan Lepan Kočevica od pjevača svoga oca Marka, a gdje su Ive Gagulića — nitko ne zna, te još stoje Perkanove gusle u sobi Fra Grge Martića. Pusto čudo kako naš narod zna brzo pobacati svoje, čemu se i današnji pametniji svijet divi!?! Bolna je ta negativna crta — ali nitko se od moći i vlasti i novca ne nađe, da se tomu narodu rekne: Ej, čuvaj, to je tvoja dika!

Još se je znalo zviznuti na prste, a fićukanje vazda bijaše porok: »Psima se fićuka!«

Cijena tambura imala je svoj »hos« i »bes«: »dobra i istamburana tambura« do dukata, a tako i » ć emane«, dok je obična cijena bila od majstora nadijevana: »Nadi cijenu i pogađaj se«! Moj je otac prodo »šargiju« ili »saz« oko 1876 za dukat, a kupio ju za »pletu« (dvanaest groša, dok je dukat preko 50 groša), a znam da su za »sazove« davali i po 2 dukata: »Merak je imati dobru tamburu!« Bosna i Hercegovina uvijek bijaše puna ćeifa i meraka, samo od nas nitko živ ne zna: gdje počinje »ćeif« ili »merak«, te da li se to svrši sa »oćeifo sam« ili »odmeračio sam»!?!

Pila "Pucnjara"

Još imati tamburu i »ćemane« to nekako ide, ali dobro ga uščuvati: to je teško! Naši su stari znali da tambura i »ćemaneta« neće ni vlage, ni suše, ni studeni, ni vrućine. Nekim iskustvom došli su na ovo: tambure se dobro čuvaju u »udžerama« (jer je tu polumrak i uvijek jednaka temperatura), ili u buradima. Oni to ovako rezonuju:

"Di mlivo stoji, dobro je i za tambure! A svi znamo, da mlivo neće vlage, jer se upljesnivi — a neće ni velike žege i svjetla jer zagorkne i ucrva se. "

Majstora tambura bilo je na sve strane Bosne i Hercegovine. U Kreševu bijaše zadnji majstor Antun Milošević-Vujić; umro je oko 1910. Na selu, Bjeloviće bijaše neki Juro Kostroman, a danas još Hasan Jahić u Bukovici napravio po koju »bugariju« i taj zanat u ovoj okolici izumrije potpuno.

Pila "Ćemerlija"

Alat Antuna Miloševića-Vujića bijaše ovaj:

1. Veliki keser, 2. mali keser, 3. velika skobla, 4. mala skobla, 5. pola skoble — pola kesera, 6. tesla, 7. nadjelač, 8. veća testera — pila zvana pucnjara, 9 mala ručna testera zvana ćemerlija (jer je kao i »ćemer« — svod: i u četverokutu i nešto duguljasta), 10. nož, 11. dubač i 12. par burgija pijuk i čivijaš, te u to ne brojim i sikiru, bradvu, kliješta i koji čekić, pa i dlijeto, jer Kreševo bijaše »gvozdeno mjesto«, te su svi kreševski majstori imali više alata nego drugi po Bosni. On je imao i mali strug, ali on je usput i o »pendžerima« radio, pa pravio purine mješaje, purače, te oklagije, pa lukotucnje, četkala za mline, mnogu drvenu kašiku itd. — jer, »od samih tambura ne da se živiti, kao što, da i »tamburdžije posla ne sviđaju«.

Danas se Jahić služi naprednijim sredstvima - ukoliko to radi, jer radi rijetko i povremeno.

Ćadal i svrdlo

Materijal je bio raznolik (to ne znam zašto?), od dudovine, od šljivovine, negdje od orahovine, drugdje od zdrave jelovine i tisovine, pa čak i kestenovine. I to propisno: trupac se mora cijepati. U četvrti i onda brid ide za donji dio tambure, a širi za otvorenu kutlu. Vele: tako je drvo najjače!

Dijelovi tambura nose ove nazive: a) donji dio, kutla, b) na njoj »daska«, c) za žice kobilica, onda d) držak sa »perdetima«, pa e) čivije kojima se žice navijaju, »ugađaju«.

Manje tambure su izrađivane u Kreševu i okolini, a u obilju ih se moglo kupiti u Visokom i Sarajevu. »Sazove« su Kreševljaci redovno kupovali u Sarajevu — znak da treba veća stručnost i muzičko znanje.

Bradva

Ima i prezimena »Tamburović«, ali ne u Kreševu.

O moći tambure veli jedna kreševska pjesma:

»Tambur kuca navrh Brca

Ne bi l' čula Spajinica,

Ne bi l' mi se smilovala,

Ne bi l' meni Maru dala!? «

Tambura ima svoju trzalicu »terzijan« od trešnjeve kore: »veliki i mali terzijan«.

Uz tamburu se »tambura«, »kuca«, »pokucuje« i kad sitno izvodi »terzijanom potrzuje«, a usput dobar »tamburdžija« tamburajući zgodno prstima udari u dasku tambure, a to se veli »prstima čvrkne« ili »čvokne« (od »čvokati« - prstima u luku udarati), te onda »veze uz tamburu« ili »pirlita«, kada izvodi razne ugodne melodije.

Kod tamburanja i pjevanja valja znati uzeti predah.

Kada obagave prsti – onda se tambura i tamburanje prisloni!

Iznosim jednu pjesmu tamburanu i pjevanu za vrijeme čupanja lana u planini, gdje treba lijepo i sitno potrzavati na tamburi

Oganj gori Jelo — janje moje bjelo,

Oganj gori u zelenoj gori.

Ko ga loži, Jelo — janje moje bjelo,

Ko ga loži — a ko li se grije!?

Momci lože, Jelo — janje moje bjelo,

Momci lože — djevojke se griju!«

(Pjevala i tekst izrecitirala Mara Lukić rođ. Musić, Ivanci)

Neka ostanu bar u tekstu i ove dvije stare pjesme, a pjevahu se i u Kreševu i Neretvi:

Igraj, drugo, nećeš dugo,