Стара пословица у Босни гласи: »У Крешеву не пјевај, у Доцу се не носи, у Дувну не јаши коња, у Сарај'ву се не кесај, у Тешњу не бегуј, на Крајини не мегдануј!« и још једна бијаше: »Са Арнаутима не играј се нишана!« Тако их има још за сваки крај Босне и Херцеговине, на пр. »У Херцеговини не гуслај!«, »На Романији се не бацај камен’а!«, »У Тузли не продаји соли!« — и по мало и о лажи, и о причама и баш за сваку врлину и порок.

Тако и о Крешеву знало се је, да се најљепше пјева, а гдје се пуно пјева - пуно се и тамбура. Да се узме један омјер тамбура у Крешеву, доста је рећи да је око 1880. - 1890. знало по 18 момака недјељом вечери са »сазовима« ићи »Чаршијом« и складно тамбурати. Према мојој анкети за Крешево и тамбурање код старих људи рођених иза 1830. дознао сам за врло мали број старих људи а да нису тамбурали. Већина је тамбурала уз »бугарије« (Крешевљаци мисле да се зато зове »бугарија« што је дошла из Бугарске; мањи број ми рече од »тамбурџија« да се зато зове јер лијепо бугари, те и оному »дијету«, које у складу плаче, веле: »Не бугари!«).

Испитао сам најстарије људе у годинама од 1915.-1919. о тамбурама и тамбурању у Крешеву и по селима, а ти су: Стјепан Цабрић - Бурук (умро у 95. години), Антун Хрват (умро у 90. години), Паво Љољушић - Твртковић (умро у 85. години), (Јаков Момчиновић - Бувида (умро у 84. години), и жена му Ранка (умрла у 103. години), те Паву Ковачевича (умро у 86. години), Антуна Бана (умро у 85. години), Мату Кристића - Протрку (умро у 86. години), Стјепана Стукића (умро у 83. години), Перу Мартинчевића - Сиву (умро у 84. години), Иву Кобачића - Зерду (умро у 90. години), Аугустина Никића - Пачицу (умро у 94. години), па Ану Мисилб - Цорјаковић (умрла у 93. години), Кату Момциновић - Геждо (умрла у 96. години); пак онда млађе живе људе или скоро помрле: Франу Гусића - Барловића, Иву Маруновића - Цоча, Паву Туку (т 1952.), Јозу Ковачевића — сви данас са 83 године; и још млађе живе и мртве: Паву Твртковића - Сењу, Иву Никића и Стјепана, Марка Суњића, Стјепана Фрањчевића - Миње, Матаницу Николића - Ивушића, Фрању Мартинчевића - Мартића, Меху Фејзагића, Дулагу Лисовца, Иву Кристића-Пјеву, Иву Гагулића, те Фехима Јапалака (а отац му је био професионални свирач и уз све тамбуре и виолину). На селу Стојжићи још живи стари »тамбурџија«: Марко Цалага - Матијић, има око 93 године, и Анто Ивичевић-Антука, те Иван Бартуловић - Цибук (има 73 године и свира све тамбуре и виолину), а да не бројим разна имена људи по крешевским селима.

Слух и глас јест прирођени дар - ну даде се ту нешто помоћи и вољом и вјежбом, али у Крешеву и околици па и по свој Босни: Фојница, Сутјеска, Вареш, Долац, Посавина и Крајина, а од Херцеговине западни дио, свуда се је угодно пјевало - без обзира на вјерске припадности, тек су биле нијансе напјева: босански (горња Босна), посавски (даље од Жепча), »крајишки« (од Јајца даље према Крајини), те »херцеговачки« (пјевало се од срца и с вољом и са бистрим гласовима). Давно је остала једна строфа неке пјесме:

Бит ће бар за повијест сачувано, да је Франо Милошевић - Прање, као момак из Крешева, написао својеручно 63 пјесме: момачке и дјевојачке у години 1883., те сам с тим рукописом настојао да га гдје тискам (само текст пјесама!) - али не успјех. Спис је био још у обитељи до 1942. Ових година га потраживах - и нитко жив не зна, али кућа није горјела, па да се запали. Мислим, да је по нашој старој лакомислености речено: »старо ћаге« и уништено.

Потстрек пјесме и тамбуре у нашем народу опћенито јест неки осјећај витештва: Јунак пјева! И други дио народне душе означује тај потстрек у његовој пословици: Складна кућа – па све пјева а тим и напредује. А и трећа пословица своје каже о пјесми: Пјесма каже, што се тешко каже! — то јест: пјесма вели, што би се другачије тешко рекло! Те и наш пучки гуслар зна уз гусле запјевати! Сто се ово пиво мûком пије!? Младост, срце и душа, живот и све око живота хоће пјесме! И када су наши старији људи Крешева и све Босне рекли: »Прислонио пјесму и тамбуру и гусле!« - онда значи за тога човјека: или је теже оболио, или га недаће живота прате, или је остарио, пак је прислонио (тј. метнуо уза зид - у крај), тј,. с поштовањем оставио (не »бацио« и »одбацио«, јер се ни кашика не смије бацити, него »спустити« и »прислонити!«) онима, којима се пјева.

К тому негда »бити наочит момак«, или »крут момак« (лијеп) носила је неку неписану заповијед: знати затамбурати!

Како се је »тамбурало«? Тамбурати за себе - значи за своје весеље пребирати на тамбури, док тамбурати на сијелу и тамбурати у колу то значи за опће весеље. У овом другом случају редовно су служиле: »бугарије«, те »шаргије« уз пратњу »чампара« (»тасова«). Од »чампара« (израђене од месинга) биле су велике чампаре од по прилици 6 цм., те мале чампаре од 4-5 цм. промјера. »Чампаре« су редовно биле везане крутим зејом (»зеј« — свилени конац) у црвеној боји и с китицама од свиле уза сам тасић, те су се тасићи и држали за те »китице«. Чампаре ударају редовно и»крешући једна о другу«, док мање чини »лупајући једну о другу«. Онај који »удара Чампаре« зове се »чампараш«. Било је и презимена »Чампара«. Куповале су се у Сарајеву. Задњу цијену из године 1880.-1900. знам да су стајале од »круне« до »форинте и два сексера« (50 новчића и 120 новчића).

Како је тамбура ишла уз коло, то оволико знам о »колу« у Крешеву и околици, према казивању најстаријих људи:

а) давно - давно играле су цуре саме, а момци »код кола стајали и загледали«;

б) касније су играли и момци и у »колу« са цурама, али држећи се за јаглуке (цура извуче нов »јаглук« испод лијевога рукава »јечерме« више срца!), јер која цура дадне голу руку, та је и пристала на удају! - то је био ондашњи обичај пристанка, јер се играјући и ашикује; тако се је и даље иза кола идући кући ашиковало, да се момак и цура уфате за јаглук;

в) пуно касније фатало се је коло за голе руке.

Све градске и сеоске цуре (које су носиле и имале »ибрике«, а градске су цуре то недавно и имале!) имале су тако зване дјевојачке или цуринске ибрике — лијепо »саватли« израђене, те са »носаћем« за пијење воде (»ђугум« тога нема, а обични »ибрик« има, али није елегантан!), те су тако и ш ле на воду,. па када би их срели момци (макар и не били жедни, ама ваља некако почети ашиковање — разговор!) заискали би воде: Кате, Фато, Соко, дај ми да се напијем? - и сада,ако је цури драг момак, дадне му из руке, а ако му није муштерија (не воли га!) онда »ибрик« спусти на земљу, да момак сам ибрик узме и напије се. Тиме је сва »ашиклучка« диплпматија изречена! Такав један »цурински ибрик« имам у музеју Фрањевачког самостана у Крешеву – врло лијепо рађен, и по свој прилици из обитељи Мисила - Чорјаковића Андрије.

Овако се називају тамбуре у Крешеву:

1. КАРАДУЗАН мања тамбура од »бугарије«, те има четири жице. Она је углавном служила за ситно пребирање и пирлитање« (»пирлитање« јест шарање шара на »стану« код ткања), и то редовно у вечерње доба. Ту се је тражила мајсторија знати изводити угодне мелодије. Тиха вечер пуна звијезда и мјесеца, те још »пирлитање карадузана« извлачиле су главе и стара и млада »на пенџере«! Задњи умјетник уз »карадузан« био је Стјепан Никић - Пачица († око 1944.). Негда су намли момци (нâм = углед) уз топле звуке карадузана само прошли »сокаком цуре« (гдје им дјевојка станује) и она то чувши - »бијаше јој пуно срце«! Јер је та тамбура разбијала многе заљубљеничке јаде, зато се и назва »кара« = црн, тужан, а »дузен« = угођај, Стиммунг.

»Сира, масла и сирутке«

Док су опет смислили за момке-тамбураше, које нерадо виде код својих »цура на сијелу«, да им тамбура »изговара«:

»Пäс у кућу, пäс из куће!«

»Бугарија и карадузан« имали су једанаест »пердета«.

3. ШАРГИЈА (тако се у већини чује изговор, а чуо сам и »шаркија«) дијели се у двије врсте:

а) »Мала шаргија« са четири жице, али дужим држаком од »бугарије«, и

б) »Велика шаргија« са шест жица, која је негда имала и по једну »жуту жицу«, звану »зукалицу«.

»Шаргије« су свирале уз »бугарију« и уз »коло«. Тамбураши уз »шаргију« називани су »шаргијаши«.

И тко »дере у страну« (неће лијепо и уљудно) вели му се: »Дере ко жута жица на шаргији! «

Са »шаргијом« почиње већи »мајсторлук у тамбурању«.

4. ПОЛУ-САЗ јест још већа тамбура са 6 и 8,жица, са једном »жутом жицом«.

5. ВЕЛИКИ САЗ има 8 и 9 жица, са једном »жутом жицом«. Ту се не слажу два жива тамбураша: Франо Гусић - Барбарић (стар 83 год. и чувени тамбураш у »саз« и све тамбуре, те је свирао и по Сарајеву и Коњицу) вели да су »сазови« имали »жуте жице« (а и ја сам их виђао на »сазовима« и »полусазовима« и »шаргијама«), док млађи и добар »сазлија« Паво Твртковић - Сењо (стар 74 године) вели, да су мање тамбуре имале »жуту жицу«, те његов »саз« збиља има само осам бијелих жица. И мој »саз« у музеју Фрањ. самостана у Крешеву (саз † Иве Гагулића чија је »кутла« од ораховине) има осам бијелих жица, али је негда код Иве имао и »жуту жицу«.

»Саз« Паве Сење - Твртковића има 20 »пердета«, а од тога осам на самој дасци тамбуре од прилијепљене коре од шаше.

Уза саз редовно је тамбурано у кафанама, сијелима и особитим згодама, те се онда и пјевале љепше пјесме. Ту је и оно гласовито »поравно!«

У Крешеву су негда »сазови и шаргије« свирали и кола. Ту би саставили читав оркестар тамбура.

Када су »дошла ћеманета« онда је редовно свирао и »саз«.

Још данас живу ове задње »сазлије«: Франо Гусич - Барбарић (83 године), Иво Никић-Пачица (74 године), Ђулага Лисовац (73 године), Паво Твртковић - Сењо (74 године), Мехо Фејзагић (72 године), Иван Бартуловић - Чибук (73 године) са Липе и Антија Ивичевић из Стојчица (стар 76 година) те Хасан Јахић из Буковице (он још »гради бугарије!«), те-можда још који ријетки живи човјек, али им не дознадох за име.

У Крешеву још имају свега три »саза«: код Паве Тврбковића, код Иве Никића (али без жица!) и мој у музеју.

Да ли има још која »шаргија?« то не знадох!

Давно је нестало »дудука« (и то се зна да су то свирала свега 2—3 сељака) или како су говорили у Крешеву свира уз мјешину.

»Деф« нитко није знао ударати, осим можда које старе муслиманке.

»Крнету« свирао је само Стјепан Никић-Пачица.

Виолина је поодавно донесена у Крешево, те у другој половици 19 вијека десетак Кре[ављака свира уз ћемане.

Када тамбураши или виолонисте засебно, или измијешано заједнички свирају, онда им веле »збаранити«: » Ала су збаранили!« (збäрханили).

Од других свирала познате су дјечије »трубе«од врбовине и љесковине »са писком«, које свечано трубе уочи и ујутро Јурјев-дана, те »рог« са »писком«, па онда врбова »звижђа«, гдје се врбова гранчица на врху напола заруби и зареже«, те онда сврне кора (по прилици 5 цм.) и скине, а да се прије не[то при врху у;ини усјек «В«, те се онда мало врх одјеља, опет се »писак« (само врбова кора) натакне, и онда се пишћи.

»Бубањ« нигда нису Крешевљаци ударали, а ни на зурну свирали — с тим глазбалима редовно су у Крешево долазили Цигани.

Гусле јаворове свирале су негда много, данас једине гусле има Иван Лепан Кочевица од пјевача свога оца Марка, а гдје су Иве Гагулића — нитко не зна, те још стоје Перканове гусле у соби Фра Грге Мартића. Пусто чудо како наш народ зна брзо побацати своје, чему се и данашњи паметнији свијет диви!?! Болна је та негативна црта — али нитко се од моћи и власти и новца не нађе, да се тому народу рекне: Еј, чувај, то је твоја дика!

Још се је знало звизнути на прсте, а фићукање вазда бијаше порок: »Псима се фићука!«

Цијена тамбура имала је свој »хос« и »бес«: »добра и истамбурана тамбура« до дуката, а тако и » ћемане«, док је обична цијена била од мајстора надијевана: »Нади цијену и погађај се«! Мој је отац продо »шаргију« или »саз« око 1876 за дукат, а купио ју за »плету« (дванаест гроша, док је дукат преко 50 гроша), а знам да су за »сазове« давали и по 2 дуката: »Мерак је имати добру тамбуру!« Босна и Херцеговина увијек бијаше пуна ћеифа и мерака, само од нас нитко жив не зна: гдје почиње »ћеиф« или »мерак«, те да ли се то сврши са »оћеифо сам« или »одмерачио сам»!?!

"Ди мливо стоји, добро је и за тамбуре! А сви знамо, да мливо неће влаге, јер се упљесниви — а неће ни велике жеге и свјетла јер загоркне и уцрва се."

Мајстора тамбура било је на све стране Босне и Херцеговине. У Крешеву бијаше задњи мајстор Антун Милошевић-Вујић; умро је око 1910. На селу, Бјеловиће бијаше неки Јуро Костроман, а данас још Хасан Јахић у Буковици направио по коју »бугарију« и тај занат у овој околици изумрије потпуно.

Алат Антуна Милошевића-Вујића бијаше овај:

1. Велики кесер, 2. мали кесер, 3. велика скобла, 4. мала скобла, 5. пола скобле — пола кесера, 6. тесла, 7. надјелач, 8. већа тестера — пила звана пуцњара, 9 мала ручна тестера звана ћемерлија (јер је као и »ћемер« — свод: и у четверокуту и нешто дугуљаста), 10. нож, 11. дубач и 12. пар бургија пијук и чивијаш, те у то не бројим и сикиру, брадву, клијешта и који чекић, па и длијето, јер Крешево бијаше »гвоздено мјесто«, те су сви крешевски мајстори имали више алата него други по Босни. Он је имао и мали струг, али он је успут и о »пенџерима« радио, па правио пурине мјешаје, пураче, те оклагије, па лукотуцње, четкала за млине, многу дрвену кашику итд. — јер, »од самих тамбура не да се живити, као што, да и »тамбурџије посла не свиђају«.

Данас се Јахић служи напреднијим средствима - уколико то ради, јер ради ријетко и повремено.

Дијелови тамбура носе ове називе: а) доњи дио, кутла, б) на њој »даска«, ц) за жице кобилица, онда д) држак са »пердетима«, па е) чивије којима се жице навијају, »угађају«.

Мање тамбуре су израђиване у Крешеву и околини, а у обиљу их се могло купити у Високом и Сарајеву. »Сазове« су Крешевљаци редовно куповали у Сарајеву — знак да треба већа стручност и музичко знање.

Има и презимена »Тамбуровић«, али не у Крешеву

О моћи тамбуре вели једна крешевска пјесма:

»Тамбур куца наврх Брца

Не би л' чула Спајиница,

Не би л' ми се смиловала,

Не би л' мени Мару дала!? «

Тамбура има своју трзалицу »терзијан« од трешњеве коре: »велики и мали терзијан«.

Уз тамбуру се »тамбура«, »куца«, »покуцује« и кад ситно изводи »терзијаном потрзује«, а успут добар »тамбурџија« тамбурајући згодно прстима удари у даску тамбуре, а то се вели »прстима чвркне« или »чвокне« (од »чвокати« - прстима у луку ударати), те онда »везе уз тамбуру« или »пирлита«, када изводи разне угодне мелодије.

Код тамбурања и пјевања ваља знати узети предах.

Када обагаве прсти – онда се тамбура и тамбурање прислони!

Износим једну пјесму тамбурану и пјевану за вријеме чупања лана у планини, гдје треба лијепо и ситно потрзавати на тамбури

Огањ гори Јело — јање моје бјело,

Огањ гори у зеленој гори.

Ко га ложи, Јело — јање моје бјело,

Ко га ложи — а ко ли се грије!?

Момци ложе, Јело — јање моје бјело,

Момци ложе — дјевојке се грију!«

(Пјевала и текст изрецитирала Мара Лукић рођ. Мусић, Иванци)

Играј, друго, нећеш дуго,

А најдиље до недиље,

А када се разудамо,